Уметност интерпретације – Државни академски хор „Глинка”

Иако је током историје више пута мењала име, ова музичка институција своје корене има у далекој 1479. години, када је велики кнез Иван III у Москви основао „Царско певачко свештенство”. Хор, најпре састављен само од мушких певача, а касније и од дечака, наступао је током богослужења у Успенској цркви у Кремљу, да би потом био укључен и у различите дворске прославе. Током владавине Ивана Грозног, који је у Москву довео Фјодора Крестјањина и Ивана Носа, при хору је основана и прва певачка школа, чији су ученици временом постали и аутори новог руског репертоара. Петар Велики је овај ансамбл преименовао у „Дворски хор”, а са пресељењем царске престонице из Москве у Санкт Петербург, град на Неви постао је трајна резиденција ансамбла. До нове фазе у развоју ове институције долази 1740. године, када се указом царице Ане, при хору оснива и специјална школа за обуку оркестарских свирача, који ће временом постати способни да изводе и савремени европски музички репертоар. Током владавине Катарине Велике, ансамбл је поново променио име, поставши „Царска дворска певачка капела”, којом су руководили италијански композитори попут Ђованија Паизјела, Доменика Чимарозе, Балтасареа Галупија, Томаза Траете и Ђузепеа Сартија. На чело капеле 1796. године стаје Дмитриј Бортњански, уз чију помоћ овај ансамбл стиче и углед на европској позорници. Осим на унапређењу квалитета интерпретације, овај уметник је допринео и унапређењу репертоара ансамбла, компонујући бројна остварења за овај хор. На иницијативу овог композитора и диригента, 1808. године купљено је имање на којем су саграђена здања у којима је и данас седиште овог хора. Године 1837. на чело ансамбла долази Михаил Глинка, по којем хор и данас носи име, а у наредним деценијама за пулт хора стају и друга велика имена руске музике попут Милија Балакирјева и Николаја Римског-Корсакова. До краја 19. века, „Царска дворска певачка капела” постала је јединствена институција у свету и центар за стварање, извођење и учење музике у којем су стасавали најбољи руски музичари. До велике промене долази након Октобарске револуције, када је симфонијски оркестар био издвојен од капеле, постајући основа за прву Совјетску филхармонију. Некадашњи дворски хор је наставио са концертним активностима, наступајући на радничким, студентским и војним прославама, изводећи репертоар који су чинила дела Глинке, Даргомижског, Чајковског, Мусоргског, Римског-Корсакова, Љадова, Рахмањинова, као и народне и револуционарне песме. Хор је поново променио име 1918, постајући „Петроградска народна хорска академија”, а две године касније, први пут у својој историји, у свој састав укључује и женске гласове. Током Другог светског рата, део певача одлази на фронт, док је остатак хора евакуисан из Лењинграда, а први пут у историји, на његово чело стаје жена, Јелисавета Кудрјавцева, која између 1941. и 1943. са ансамблом одржава чак 545 концерата. Хор се 1944. године враћа у Лењинград и наставља са редовним активностима, а 1954, поводом обележавања 150 година од рођења Михаила Глинке, узима име овог утемељивача руске националне школе. Праву ренесансу, ансамбл доживљава у савременом добу, захваљујући Владиславу Чернушенку који је на чело хора дошао 1974. године, заузимајући водеће место у културном животу заједнице и представљајући руску вокалну уметност и ван граница домовине.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић