Антонио Лоли и виолински концерт

Рођен у Бергаму око 1725. године, Антонио Лоли је потицао из породице музичара, мада се његово непосредно музичко образовање не помиње у историјским изворима. Први значајни тренутак у његовој каријери догодио се 1758. године, када је као виолиниста постао солиста на двору у Штутгарту. Ово престижно именовање остварено је уз подршку Ђованија Батисте Мартинија и композитора Никола Јомелија, који је Лолија у својим писмима ословљавао као „бергамаша”. На двору у Штутгарту Лоли је наследио Пасквала Бинија, изузетног виолинисту, чиме је већ у раној фази каријере морао да се суочи са високим задацима, али вртоглави раст његове плате већ у првих неколико година ангажовања, јасно сведочи да су очекивања двора била испуњена. Концерти за виолину заузимају централно место не само у сачуваном опусу Антонија Лолија, већ и на репертоарима његових наступа као виолинског виртуоза, које је током каријере приређивао широм Европе.

Историја виолинског концерта средине 18. века, као и немалог броја других инструменталних жанрова, представља историју продирања тада модерног, галантног стила у све поре инструменталне музике, умањујући присуство барокног израза. Темељећи се на идиому друге генерације напуљских композитора, али и инвентивних аутора окупљених на двору у Манхајму, галантни стил постао је препознатљив по својим периодичним и хармонски јасним структурама, хомофоној фактури и ефектним оркестарским решењима.

Снажна веза која је постојала између италијанске музичке сцене и њених образовних институција с једне стране, и немачких дворских музичких капела с друге стране, кључна је за експанзију галантног стила средином 18. века. Централно место у формулисању галантног стила у инструменталној музици, а посебно у оркестарском идиому, припада чешком музичару Јохану Штамицу, који је радио на двору у Манхајму, градећи један од водећих оркестарских ансамбала тог времена.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредница Сања Куњадић