00:10
Музеј звука – Cantiga d’amigo e d’amor
У вечерашњој емисији представљамо португалске средњовековне песме у извођењу Паулине Церемужинске.
О богатству португалске средњовековне лирске традиције сведочи до данас сачуваних 1650 световних песама на галицијско-португалском језику. У овом обимном корпусу, могу се препознати два жанра, „cantiga d’amigo” и „cantiga d’amor”, а основна дистинкција успоставља се на основу интерпретатора, односно главног протагонисте који пева стихове. „Cantiga d’amor”, или „љубавне песме”, формално комплексне и реторички разноврсне, готово без изузетка певао је мушки глас, који је опевао своју драгу, удварао јој се, заклињао на верност или туговао због њеног одбијања. Са друге стране, „cantiga d’amigo”, или „песме пријатељу”, формално су биле нешто једноставније, али, иако су их писали мушкарци, биле су укорењене у женској вокалној традицији и доносиле су поглед из ’женске перспективе’, стихове о љубави и жељи које су певале жене, девојке, или њихове мајке. Ово је до данас највећи сачувани корпус ’женске’ средњовековне поезије, а посебан куриозитет представља чињеница да је за неке од њих сачувана и пратећа музичка нотација. Наиме на два сачувана листа, Шареровом пегаменту и Винделовом пергаменту, који су коришћени као везивне мембране у другим средњовековним кодексима, пуким случајем је остало сачувано тринаест мелодија које су пратиле „cantiga d’amigo” и „cantiga d’amor”. На Винделовом пергаменту који потиче из позног 13. века налази се седам песама минстрела Мартина Кодакса у жанру „cantiga d’amigo” док се на Шареровом пергаменту налазе песме краља Диниса од Португалије, у жанру „cantiga d’amor”. У њима, због шематизоване структуре и честих понављања, музика постаје главни медиј за оживљавање нарације и емоционално сенчење текста, стварајући с једне стране интимне пејзаже, а са друге заносне љубавне изјаве.
Уредница емисије: Ивана Неимаревић
Коментари