Простори пијанизма – Паул Бадура-Шкода

Међу чиниоцима који су имали пресудног утицаја на профилизацију пијанизма током 19. и 20. века, налазио се сам инструмент са чијим су бурним развојем непосредно кореспондирале како стваралачка, тако и извођачка пракса. За разлику од већине других извођачких дисциплина, специфичност историјског развоја пијанизма лежи управо у континуираном суочавању са променама у конструкцији, механици и изражајним могућностима клавира. Однос извођачке праксе и инструмента тако се од самих почетака утемељио у ’зачараном кругу’ међусобних утицаја унутар којих су захтеви пијаниста подстицали развој клавира, управо онолико колико је и његово усавршавање отварало нове просторе креативности, односно померало поетичке и естетичке аспекте уметности пијанизма. Динамика међузависности инструмента и његове употребе, од краја 19. века додатно је била обележена идеолошком матрицом модернизма центрираном на дискурсу прогреса, односно њеном слављењу техничко-технолошких средстава као покретача свеопштег напретка. На пољу пијанизма то је, наиме, за последицу имало евидентну фетишизацију модерног клавира као инструмента који у епохи своје пуне афирмације (и непрестаног техничког усавршавања) на концертном подијуму одмењује све своје претходне историјске варијанте или претече. Преовлађујуће уверење актера епохе да је усавршени звучни и изражајни дијапазон модерног клавира кадар да испуни све претпостављене жеље и интенције композитора прошлости за инструментом снажније сонорности и већег тонског варијабилитета – било да се ту мислило на Баха и чембало, Моцарта и фортепијано или Шуберта и његову рану бечку варијанту клавира – имало је значајне консеквенце на естетско преобликовање дела оних ранијих стваралаца који су изворно компоновали за друге и другачије типове инструмената са диркама. Из естетске ’униформизације’ музичких дела различитих епоха оствариване звуком модерног клавира, могао би се такође ишчитати симптом модернистичког, аисторијског. отклона од прошлости, као тежња ка стварању ’универзалног језика’. У репродуктивној пракси попут пијанизма то је подразумевало не само стилистичку стандардизацију извођења, већ и унификацију самих материјалних средстава на којима су пијанисти изводећи литературу различитих епоха уобличавали естетске норме интерпретације, односно креирали такав један ’универзални језик’.

Ипак, у самом срцу прогресом обојене епохе, средином 20. века израста покрет који ће означити негацију ових принципа и као сопствени програм прокламовати окретање ’заборављеној’ историји, те потрагу за историјски аргументованом аутентичношћу. То је пре свега значило напуштање савремених инструмената и потрагу за оригиналним клавирима епоха у којима је настајала литература која се оживљава у садашњости. Међу пионирима овог покрета који ће током друге половине 20. века стећи велики број следбеника, био је аустријски пијаниста Паул Бадура-Шкода (1927–2019). Његови подухвати извођења дела класицизма и раног романтизма на аутентичним клавирима епохе имали су револуционарни одјек, нудећи сасвим неочекивани, нови сусрет са познатим делима клавирске литературе. Далеко од савремених звучних стандарда коју су обликовали модерни инструменти, интерпретације Паула Бадуре-Шкоде разоткриле су далеко непосреднији увид у ’стварни’ звучни свет Моцарта, Бетовена и Шуберта. Међу његовим капиталним пројектима, налази се и снимак свих Бетовенових клавирских соната, остварен на различитим варијантама клавира на каквим је композитор у ери бурног развоја инструмента почетком 19. века стварао своја дела. Како се у књижици издања наводи, „За комплетно снимање Бетовенових клавирских соната, Бадура-Шкода је одабрао седам инструмената тог периода. Инструменти из периода су понекад жртве насумичне конзервације и исхитрене или бескрупулозне рестаурације. Ипак, најбољи од њих поседују непоновљив звук, готово незамисливо богатство боја и неодољив шарм. То и јесте разлог зашто пијаниста свира искључиво на оригиналним инструментима, прихватајући ризик за потешкоће у доношењу очекиване поетичности и блиставила зука.”

Рођен 1927. у Бечу где и отпочиње учење клавира, Бадура-Шкода је након брзог напретка са двадесет година освојио престижну награду на Аустријском државном музичком такмичењу 1947, те добио стипендију за усавршавање код славног швајцарског пијанисте Едвина Фишера. Рад са Фишером биће кључан за уметничко сазревање младог пијанисте, те га примећују Вилхелм Фуртвенглер и Херберт Карајан који га позивају да наступи на неколико концерата током 1949. године. Ти ангажмани, учиниће Паула Бадуру-Шкоду готово преко ноћи нашироко познатим. Од тада, овај пијаниста започиње интернационалну солистичку каријеру, те са још двојицом генерацијских колега Фридрихом Гулдом и Јоргом Демусом бива обележен као члан „Бечке тројке” која је означила је пробој аутријског пијанизма на светску сцену. Током више од шест деценија каријере, Бадура-Шкода је пасионирано био посвећен проучавању и извођењу дела композитора бечког класицизма и раног романтизма. Његов шири концертни репертоар ипак обухвата знатно већи број аутора различитих епоха, чија је дела забележио на више од две стотине (!) плоча и компакт-дискова, а међу којима се могу поменути све 24 Етиде Фредерика Шопена или Гаспар ноћи Мориса Равела, који су стекли антологијску вредност.

О томе да је у интерпретативним способностима Паула Бадуре-Шкоде било истинске универзалности и ширине говори не само дати дискографски обим, већ чињеница да је током каријере иста дела свирао, па и тонски бележио на различитим инструментима, укључујући и савремене клавире. Тиме је показивао одлике модернисте окренутог утопистичкој потрази за ’истином’ музичког дела за којом је трагао међу његовим најразличитијим звучним потенцијалностима. Иако се дискографија Бадуре-Шкоде углавном везује за мање познате издаваче (највероватније због тога што су му они нудили већу слободу за експерименте са различитим инструментима), треба истаћи да је тај дискографски опус имао широк одјек, стекавши велико признање стручне јавности и публике. Хваљен по својој рафинираној пијанистичкој техници, Бадура-Шкода у интерпретацијама спаја оживљавање аутентичног израза дела са интелектуалним приступом једног истински заинтересованог трагаоца. Као упечатљива одлика његових интерпретација, приметна је тежња ка јасном структурисању музичког тока које остаје суверено и поред свеприсутног, мада контролисаног емоционалног афектирања, евидентног пре свега у одсечном ритму и израженијим агогичким гибањима. Његове интерпретације носе истинску искру животности најчешће оставрену експресивним пласманом звука.

Аутор емисије: Стефан Цветковић