Простори пијанизма – Мајра Хес

Уколико би се међу главне одлике енглеске пијанистичке школе убројале релативно груба рељефност тона и одсуство израженије колоризације, а са њима и превласт интелектуалног над емоционалним обликовањем музичког дела, онда би се Мајра Хес могла издвојити као типична представница ове, националне, стилистике свирања клавира у првој половини прошлог века. И премда је оваквим поставкама технике енглеска школа рано дефинисала своје јасне идентитетске одлике, она је за разлику од немачке, руске или француске, током епохе узлета националних извођачких стилова у 20. веку остала маргинална европска пијанистичка школа, удаљена не само по географији, већ и у ширем историјском контексту, од главних токова развоја уметности свирања на клавиру. Могуће, мада спекулативне разлоге за ову чињеницу могла би осветлити једна изјава Теодора Лешетицког из 1906. године који је говорећи о острвским талентима приметио како као педагог, он „од Енглеза може увек очекивати добре музичаре, добре раднике, али и лоше извршиоце; Они”, примећује Лешетицки, „радом постижу оно што један Словен чини инстинктом; [јер] их њихове главе служе боље него њихова срца...” Упадљива веза националне карактерологије и његове пројекције у уметности, и поред бројних стереотипизација и банализација, има и историјске доказе о којима сведоче и саме пијанистичке праксе. И мада би се уместо појма „карактера” можда истинитије могло говорити о ефектима владајућих „образаца” унутар једне културе, Мајра Хес је сумирајући националне одлике у домену музичког извођаштва, једном приликом оставила забележеном своју упитаност „Зашто нема више енглеских виртуоза? Будући да сам Енглескиња”, наводи Мајра Хес, „мислим да знам одговор. Превише смо несигурни, превише самоаналитични, превише резервисани. Наше врлине, ако о њима можемо говорити, јесу храброст и уздржаност и била би потребна каква ’криза’ да би се пробудила и наша спонтаност. Управо напред наведене особине јесу оне које виртуоз заправо не би требало да има. Јер, да би био виртуоз, он (или она) мора у себи пре свега имати блистав осећај самоубеђења”, закључује Хес. Појам „виртуозитета” овде би требало схватити не само у ужем смислу вештине спретног свирања брзих пасажа на који Мајра Хес очито не мисли, већ уопштено – као слободу креативног тумачења музичког текста, ону искру луцидности која прескаче чин превођења записа у звук без остатка, већ га напротив одводи ка просторима његове трансценденције као стварног резултата интенције сваке велике уметности. Ипак, колико је у свом пијанизму рефлектовала наведене, типичне карактеристике енглеске пијанистичке школе, Мајра Хес је несумњиво поседовала неопходан индивидуални ’састојак’ којим је своја читања музичке литературе чинила истински сугестивним и узбудљивим. Претежено фокусирана на музику барока, класицизма и немачког романтизма, своје најбоље интерпретације остварила је у делима Баха, Моцарта, Шумана, Бетовена и Брамса.

Рођена 1890. године у јеврејској породици у Лондону, ова легендарна уметница започела је да свира клавир у петој години, крећући се утабаним стазама системског образовања које ни у чему није садржавало елементе еуфоричног уздизања несумњиво великог талента у средини у којој је одрастала. Са седам година уписала је Тринити колеџ за музику, настављајући учење на Гилдхол школи, те на послетку на Краљевској музичкој академији, на којој се као једино познатије име под чијим је менторством радила наводи Тобајас Матеј, британски пијаниста и композитор у чијој је класи касније стасао и Клифорд Керзон. Свој пијанистчки деби, Мајра Хес је имала 1907, са свега седамнаест година, изводећи под палицом Томаса Бичама Бетовенов Четврти клавирски концерт, након чега ће уследити године афирмације на сценама Велике Британије, али и суседне Француске и Холандије где је у амстердамском Консертхебау тих година имала и запажен наступ са оркестром ове куће и Вилемом Менгелбергом. Након паузе изазване Великим ратом, Хес наставља каријеру концертне пијанисткиње и 1922. године остварује дебитантски наступ у Сједињеним Државама где стиче велику наклоност публике, често наступајући на тамошњим сценама, самостално и као камерни музичар, те правећи неке од својих првих снимака за Колумбију. Као солиста током каријере забележила је више тумачења капиталних дела концертантне литературе Бетовена, Шумана и Брамса, а нека дела захваљујући живим снимцима и у више верзија. Међу њима је и Брамсов Први клавирски концерт у де-молу, опус 15 чији први став у емисији репродукујемо у пратњи Бостонског симфонијског орекстра и Сержа Кусевисцког. Лирски наступ клавира у интерпретацији Мајре Хес убрзо прераста у смене евокативних и драматичних расположења које пијанисткиња отелотворава специфично чврстим, у карактеру готово маскулиним гестовима за клавијатуром. Звучне конфигурације њених мотива и пасажа увек су у својој експресији материјалистички довршене и наглашено пластичне у конкретности и јасноћи пласмана музичких идеја.

Снажних патриотских осећања и хумане природе, Мајра Хес је велику популарност у Британији стекла током Другог светског рата, организовањем готово две хиљаде концерата између 1940. и 1945. године у Лондону. С обзиром на то да су немачка бомбардовања града, изискивала да се ноћу не пале света, што је угасило било какву активност у ово доба, Хесова је започела праксу дневних концерата који су се одвијали свакога дана од понедељка до петка у Националној галерији на Трафалгар скверу. Они су одржавани, без паузе, чак и за време такозваног Блица – осмомесечне кампање бомбардовања Лондона од септембра 1940. до марта 1941. године. Повезујући на овим концертима младе музичаре са афирмисаним британским уметницима, Мајра Хес је по сопственој евиденцији приредила невероватних 1,698 концерата од којих је на њих 150 сама наступала пред аудиторијумом који је за пет година достигао број од готово 900 хиљада слушалаца. Овај подухват који је остао дубоко урезан у памћењу грађана Лондона, донеће пијанисткињи и највише одликовање, Орден Британске империје, које јој је доделио краљ Џорџ Шести, те титулу Даме која се и данас често наводи уз њено име.

Углавном нервозна пред своје наступе, Мајра Хес имала је обичај да изјави како јој је одлазак на сопствене концерте увек „стварао осећај као да одлази на сопствену сахрану”, те су јој до ерупције националне славе коју је стекла током рата углавном више погодовале мање дворане него велики концертни аудиторијуми.

Одушевљен њеним лондонским подвигом, Артурo Тосканини ју је позвао на своју прву послератну турнеју по Америци као солисту у наступима са Ен-Би-Си оркестром и тако додатно устоличио њен култни статус и са друге стране Атлантика. Током наредних петнаестак година живота – све до можданог удара који ће доживети 1961. године када се повлачи се концертног подијума – ова уметница је остварила велики број наступа изводећи поред стандардне литературе и бројне савремене британске ауторе. Занимљиво је да је као камерни музичар у клавирском дуу посебно била посвећена промоцији до тада мало извођених Шубертових дела за четири руке. Последње године живота, до 1965, Мајра Хес провела је у педагошком раду, између осталог и са Стивеном Ковачевићем, једним од њених најпознатијих ученика. Осим у виду обимне дискографије која је крунисана уврштавањем избора њених снимака у чувену Филипсову едицију Велики пијанисти 20. века 1998. године, наслеђе Мајре Хес је до данас опстало и у домену успомена на њене друштвене активности, те се у лондонској Националног галерији сваке године пригодним концертима обележава дан пијанисткиње, док се у чикашком Престон Бредли холу од 1977. године редовно одржавају меморијални концерти у њену част.

Аутор емисије: Стефан Цветковић