Отварање сезоне преноса из Метрополитена

Рихард Штраус (1864‒1949) компоновао је импресиван број оркестарских дела и песама пре него што се окренуо опери. После два рана промашаја, Салома из 1905. године била је права позоришна сензација, те је Штраус у великој мери посветио остатак каријере музичкој сцени. Његова наредна опера, Електра, из 1909, означила је почетак сарадње са писцем и драматургом Хугом фон Хофмансталом (1874‒1929), што ће резултирати једним од најзначајнијих партнерстава у оперској историји.

Њихов четврти заједнички пројекат био је у много чему најамбициознији: симболична, поучна прича о љубави и браку која се одвија у бајковитом свету у више димензија. Пет главних улога садрже огромне вокалне захтеве чак и према Штраусовим високим стандардима, док изазови за оркестар и сценску продукцију чине ту оперу јединственом у целокупном репертоару.

Радња опере Жена без сенке, чија је премијера била 1919. у Бечкој државној опери, смештена је у митско царство југоисточних острва. Прича се одвија између скромног дома бојаџије и његове жене, затим царске палате, шуме и пећине испод краљевства божанства из света духова Кејкобада. 

Та бајка нема никакву социјалну конотацију. Као и у случају Аријадне, Хофмансталова имагинација била је концентрисана око два женска типа – један се односи на дух из бајке, крајње етеричан, а други је потпуно овоземаљски и пунокрван. Осим њихових збуњених мужева и амбивалентне Дадиље, остале улоге су у функцији локалне боје и божанских коментара. Етичка прича је заправо концентрисана на унутрашње, психолошке слабости, а тренуци праве акције су ретки. Па ипак, Хофманстал је захтевао епске димензије опере.

Тако Штраусова партитура предвиђа изузетно велики извођачки апарат укључујући дувачки ансамбл на сцени, уз оргуље и звук грома, поред самог симфонијског оркестра који подразумева и глас хармонику, две челесте, те бројну секцију удараљки са кастањетама, гонговима и др. Штраус је, међутим, схватио да нема драматског оправдања за било какве огромне изливе звука. Чак и на тријумфалном завршетку егзалтиране протагонисте прате само њихова невидљива, нерођена деца, пре нагле коде у диминуенду намењене гласовима духова. Другим речима, и поред тог великог оркестарског апарата, Штраус је велики део партитуре конципирао у деликатном камерном звуку. Вокални парт је подједнако јединствен, те пет главних улога захтевају велику снагу, издржљивост и музикалност. Поред тога што морају да се пробију кроз понекад густу оркестрацију, певачи треба да остваре и елегантна и деликатна тумачења. Маестро Јаник Незе-Сеген предводи ансамбл Мета у извођењу овог Штраусовог великог митолошког епа, врхунског изазова и за солисте и оркестар. А спектакуларни терцет сопрана предводи вокалне протагонисте – Елза ван ден Хивер као етерична Царица, Лиза Линдстром као жена бојаџије Барака, и Нина Стеме као Дадиља. После великог успеха у Вагнеровом Прстену и Мајсторима певачима, баритон Михаел Фоле тумачи Барака, тенор Расел Томас је Цар, а бас-баритон Рајан Спидо-Грин је Гласник краља духова Кејкобада.

У паузама преноса ћемо више говорити о сарадњи Штрауса и Хофманстала, и најавити наредни пренос. Уреднице су Маја Чоловић Васић и Горица Пилиповић.

СЕЗОНА ПРЕНОСА ИЗ МЕТРОПОЛИТЕНА 2024-25.

Сви преноси почињу у 19 часова.