21:15
Антологија српске музике – Сећање на Дејана Деспића
Вечерашњу емисију посвећујемо овом истакнутом уметнику, који је преминуо 16. новембра у 95. години у Београду. Чућете одабране композиције овог аутора – Дубровачки дивертименто, Дувачки квинтет „А цинqуе”, клавирски циклус „Вињете”, као и два вокална циклуса „Дубровачки канцонијер” и „Озон завичаја” за глас и клавир. У овим делима је могуће је пронаћи стваралачки кредо овог уметника да је поезија тек „неозвучена музика”, односно да је музика, само, „неизговорена поезија”. То је кључ за разумевање Деспићеве лирске, најчешће интимне и исцизелиране музике, финих спојева и елегантне инспирације.
Академик Дејан Деспић је у својој личности сабирао вишеструке, а подједнако успешне стваралачке путеве – композиторски, теоретски и педагошки. У том погледу оставио је велики траг на многобројне генерације музичара, музиколога, музичких теоретичара и композитора који су стасавали на Факултету музичке уметности у Београду, од 1965. године када је примљен у звање доцента на овој установи, на предмету хармонија и контрапункт.
Дејан Деспић је рођен 1930. године у Београду, а на Музичкој академији у родном граду, завршио је упоредо два одсека – композицију у класи Марка Тајчевића и дириговање у класи Михаила Вукдраговића. У току своје каријере, као професор теоријских предмета на Факултету музичке уметности, оставио је више уџбеника који су обележили педагошки курикулум ове установе – то су пре свега Музички инструменти и Хармонија са хармонском анализом, а поред њих поменимо и Тонски слог, Теорију музике, Музичке стилове и Двоглас, између осталих. Такође, и његови преводи Технике компоновања у музици XX века Цтирада Кохоутека и Основа нотографије Фјодора Дудке, нашли су своју примену у педагогији.
Овај стваралац је 1985. године примљен за дописног, а 1994. године и за редовног члана Српске академије наука и уметности, где је био дугогодишњи секретар Одељења ликовне и музичке уметности.
Дејан Деспић је у историји наше музике познат као изузетно плодан уметник који је за собом оставио преко 240 опуса, што је вероватно и најобимнији појединачни, стваралачки учинак у нашој савременој музици. Иако се окушао у свим жанровима, посебно су бројна она дела писана за клавир, камерне саставе различитог типа, концертантне композиције, као и вокалне и хорске композиције.
По опредељењу лиричар, уздржаног и изнијансираног израза, окренут добрим формалним балансима и прозрачној природи звука, који у његовим рукама никада није тежак, али ни прелак, Деспић је своје природно естетичко-поетичко сидриште нашао у језику неокласицизма. У том погледу он је најузорнији од послератних неокласичара у нашој музици. Музиколошкиња Весна Микић га карактерише као „историцистичког модернисту”, који своју „позицију гради на темељима занатске перфекције и потреби да његова музика комуницира са извођачима и са публиком, не и са широким народним масама”.
Какво год да је било Деспићево опредељење, његова музика је садржавала аутентичну комунуникативност и прочишћену звучност, која је, игром мена савремене музике, и данас актуелна.
Уредница Ксенија Стевановић
Коментари