Антологија српске музике – Сећање на Дејана Деспића

Академик Дејан Деспић је у својој личности сабирао вишеструке, а подједнако успешне стваралачке путеве – композиторски, теоретски и педагошки. У том погледу оставио је велики траг на многобројне генерације музичара, музиколога, музичких теоретичара и композитора који су стасавали на Факултету музичке уметности у Београду, од 1965. године када је примљен у звање доцента на овој установи, на предмету хармонија и контрапункт.

Дејан Деспић је рођен 1930. године у Београду, а на Музичкој академији у родном граду, завршио је упоредо два одсека – композицију у класи Марка Тајчевића и дириговање у класи Михаила Вукдраговића. У току своје каријере, као професор теоријских предмета на Факултету музичке уметности, оставио је више уџбеника који су обележили педагошки курикулум ове установе – то су пре свега Музички инструменти и Хармонија са хармонском анализом, а поред њих поменимо и Тонски слог, Теорију музике, Музичке стилове и Двоглас, између осталих. Такође, и његови преводи Технике компоновања у музици XX века Цтирада Кохоутека и Основа нотографије Фјодора Дудке, нашли су своју примену у педагогији.

Овај стваралац је 1985. године примљен за дописног, а 1994. године и за редовног члана Српске академије наука и уметности, где је био дугогодишњи секретар Одељења ликовне и музичке уметности.

Дејан Деспић је у историји наше музике познат као изузетно плодан уметник који је за собом оставио преко 240 опуса, што је вероватно и најобимнији појединачни, стваралачки учинак у нашој савременој музици. Иако се окушао у свим жанровима, посебно су бројна она дела писана за клавир, камерне саставе различитог типа, концертантне композиције, као и вокалне и хорске композиције.

По опредељењу лиричар, уздржаног и изнијансираног израза, окренут добрим формалним балансима и прозрачној природи звука, који у његовим рукама никада није тежак, али ни прелак, Деспић је своје природно естетичко-поетичко сидриште нашао у језику неокласицизма. У том погледу он је најузорнији од послератних неокласичара у нашој музици. Музиколошкиња Весна Микић га карактерише као „историцистичког модернисту”, који своју „позицију гради на темељима занатске перфекције и потреби да његова музика комуницира са извођачима и са публиком, не и са широким народним масама”.

Какво год да је било Деспићево опредељење, његова музика је садржавала аутентичну комунуникативност и прочишћену звучност, која је, игром мена савремене музике, и данас актуелна.

Уредница Ксенија Стевановић