Читај ми!

Простори пијанизма – Џон Огдон

У вечерашњој емисији портрет британског пијанисте Џона Огдона скицирамо његовим интерпретацијама соната Александра Скрјабина и Сергеја Рахмањинова

Уколико се материјалност звука може замислити као његова обликотворност у простору и времену, а његова волуминозност објаснити каквоћом отискивања у тишини, онда се поређења између музичких и скулпторских форми намећу сама по себи. Свака врста материје, као супстрат потенцијалног дела, при томе у исто време поставља ограничења, али и нуди јединствене могућности израза. Премда је сама по себи беживотна, њена трансцеденција зависна је искључиво од занатске вештине и надасве – духовног капацитета ствараоца да је преобрази у облик естетских својстава. И мада се сличне еквиваленције могу успоставити и између музике и сликарства, посебно у оним праксама у којима афективни гест извођача наводи на поистовећење пласирања звука са, рецимо, наносима пасте по платну, у сусрету са појединим музичким извођачима избор модела поређења, намеће се као неминован. Међу таквим уметницима је и британски пијаниста Џон Огдон (1937–1989), једна од најособенијих појава у свету клавирског извођаштва 20. века, чије су сугестивне интерпретације наликовале на монуманталне облике исклесане у граниту. Овај уметник, међутим, успевао је да своје чврсте звучне креације оплемени замашном дозом емоционалности, по чему је заузимао специфичну позицију у односу на пијанисте сличне стилистике свирања попут Вајсенберга или Бакхауза. Опаска Едуарда Гринфилда да „није било нежнијег гиганта у музици од Џона Огдона” управо говори о чудном споју снаге и истанчаности, о ’џину меког срца’ чија је спољашњост наизглед била веома груба, али нутрина дубоко човечна.

У времену прокламовања објективистичких приступа литератури током друге половине 20. века у којем је од пијаниста тражено да понуде њена "поуздана" и "довршена" тумачења, Огдон се по својствима своје уметности позиционирао као једна од централних фигура епохе, са каријером глобалног домета и замашним дискографским опусом. Превасходно усредсређен на музику романтизма и на модерне ствараоце, Џон Огдон је понудио нови образац њиховог обликовања у звуку заснован на пуном искоришћавању перкусивног капацитета клавира. У питању је била и данас неуобичајена естетичка раван у којој је доминантни образац ’певања на клавиру’ преображен у његову супротност, у чисто ’инструментални’ третман записа, чиме је отворен нови простор оживљавања структуре клавирског дела кроз аутореференцијалну звучну идиоматику овог инструмента, уместо кроз призивање других медијума.

Рођен 1937. у Нотингамширу у централној Енглеској, интересовање за музику исказао је веома рано и већ са пет година био је способан да течно свира клавир, да би у деветој почео и да компонује. Са шеснаест година уписао је Краљевски колеџ за музику у Манчестеру студирајући композицију код Томаса Питфилда и клавир код Гордона Грина. Стипендија колеџа омогућила му је да једно време ради са великим Егоном Петријем, бившим учеником Бузонија, а већ 1956. године, у својој деветнаестој бележи и први значајнији јавни наступ као солиста у Брамсовом Првом калвирском концерту у де-молу под палицом Џона Барбиролија. Успеси се убрзо нижу један за другим и године 1960. Огдон дебитује у Ројал фестивал холу, да би наредне године освојио главну награду на Листовом такмичењу у Лондону. Ипак, прекретница у његовој каријери била је 1962. година, када као носилац Златне медаље Међународног конкурса Чајковски у Москви (коју је поделио са Владимиром Ашкеназијем), бива лансиран на интернационалну сцену. Његова плодна каријера која ће се муњевито развити са обе стране Атлантика, у наредних готово тридесет година поставиће га уз Алфреда Брендела међу најзначајније британске пијанисте друге половине века. Ипак, све чешће психичке кризе са којима ће се сусретати од средине 70-их година постепено ће, у краћим или дужим интервалима, Огдона удаљавати од сцене и студија, да би драматично погоршање здравља крајем 1980-их довело и до прераног окончања живота у 52. години.

Један од референтних тонских записа овог пијанисте јесте његова интерпретација Друге Сонате у бе-молу опус 36 Сергеја Рахмањинова. Овом експресионистичком делу суморних осећања, компонованом 1913. године у предвечерје Великог рата, Огдон приступа агресивним извођачким гестом који спутава једино у пролазним лирским моментима првог и у другом ставу. Континуирану узнемиреност музичког тока он као да клеше у каквом чврстом материјалу, сугестивно постижући да се читав хор ’мунковских крикова’ који стоје у позадини овог дела визуелно имагинира као скуп ’замрзнутих’ покрета музике. Звук није етеричан нити заобљен, него наглашено чврст и оштрих ивица, те се сегменти музичког тока нижу, као исклесани у камену – експресивни у свом рустичном звучном обличју.

Аутор емисије: Стефан Цветковић

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње