Мајстори барока

У рукописима који описују Мари Фел, неретко се наилази на термине попут „чаробно биће” и „неодољиви славуј”, како су је композитори описивали, док су критичари њен глас описивали као „увек чист, дирљив и узвишен и често је поредили са Хендловом примадоном Фаустином Бордони. 

Своју каријеру отпочела је дебијем у Париској опери, 29. октобра 1734. године, када се у улози Венере у музичкој трагедији Филомела Луја Лакоста представила париској публици. Убрзо након свог првог наступа, Мари Фел, која је рођена 1713. године у Бордоу, почела је да се усавршава код истакнуте италијанске диве тог доба, Кристине Сомис. Ова вокалисткиња је своју будућу колегиницу научила италијанском стилу певања који ће јој пружити таква техничка знања учинвиши је „недостижном у односу на француске певаче”. Ипак, године које су уследиле Мари Фел су донеле само споредне улоге, а записи из тог периода говоре о њеној „изузетној певачкој способности, али не и довољно развијеној глуми”. До промене је дошло 1745. године, када је ова певачица добила значајну улогу у комичној опери Платеја Жан-Филипа Рамоа, и тумачећи улогу Лудости – Ла Фоли, показала да је довољно талентована и вешта да изнесе веће улоге у оваквим делима. Аријета Љубав износи на видело твоје особине коју је Рамо написао за Мари Фел, представља прекретницу у њеној даљој каријери, јер је кроз вокализе и дуго држане тонове успела да покаже пуноћу и распон свог гласа. Од тог тренутка, њена каријера креће узлазном путањом – добијала је скоро све главне женске улоге у новим делима, а такође је преузела и водеће улоге у оживљавању већ постојећих опера.  

Поред своје оперске каријере Мари Фел је бриљирала и као концертна солисткиња. Недуго након њеног првог појављивања на сцени Париске опере, 1734. године је дебитовала и у оквиру значајних серија јавних концерата под називом Консерт спиритуел, на којима се изводила духовна и инструментална музика.

Ауторка: Саша Тошковић