Весна Пено: Дејство ново-старе црквене музике у обликовању модерног српског културног идентитета

Покрет усмерен на ревитализовање византијског и српског средњовековног етоса у домену црквене уметности појавио се у турбулентним друштвеним и политичким околностима почетом 90-их година 20. века, у склопу различитих појава које су, посредно или непосредно, послужиле поновном обликовању националног идентитета. Настојање да се обнови древна ликовна техника и, у складу с њом, изнађу адекватна решења на плану ликовног уметничког израза, пратило је и интензивно трагање за звуком који би појане молитве приближио предањском извору. Покушаји овладавања неумском нотацијом и интерпретације напева који представљају део заједничког источнохришћанског музичког наслeђа, покренули су дебате о „подобном”, односно „неподобном” појању у Српској помесној цркви, о томе шта је у њему традиционално и национално, а шта туђе. Премда на нивоу највише црквене власти никада није донета саборска одлука о томе шта би требало да подразумева благољепије у богослужбеној пракси, ипак је појава такозваног византијског мелоса мобилисала ауторитете појединих епископа који су, сходно личним афинитетима и убеђењима, исто забрањивали, односно промовисали. Мање писаном речју, а више јавним иступима у оквиру наменски осмишљених пројеката у које су, с циљем едукације и даљег преношења такозване народне српске црквене музике, укључивани превасходно припадници млађе генерације, активирали су се и поједини музиколози, чији је статус у научној и друштвеној сфери у овом периоду био такође истакнут. Они су, без осврта на нова медивистичко-музиколошка научна достигнућа и без познавања актуелних токова у проучавањима неумске палеографије, теорије и праксе поствизантијске црквене музике, бранили давно превазиђене научне стереотипе, уједно и сопствени научни учинак, али су, што је још важније, допринели пласирању псеудоисторијског наратива о православном музичком предању у целини. Освртом на назначене проблеме, Весна Пено настоји да покаже који су иманентни принципи на којима се вековима одржава виталним и, у суштини, не промењеним црквеноуметничко предање и конкретно богослужбено појање, те на који је начин научним методама могуће правилно и изнова „озвучити” византијске и српске средњовековне молитвене напеве.

У сутрашњој емисији можете слушати излагања Зоје Бојић „Једна ликовна тековина раног средњег века: nature vivante насупрот nature morte” и Дејана Глишића „Нововековно пророковање пада и васкрсења Цариграда”.

Уредница циклуса Тања Мијовић.