Владан Бајчетa: Kњижевност транзиције – прилози за историју српске прозе од 1990. до 2020. године (1)

Период који Владан Бајчета назива "транзицијом" (на овим просторима), а који обухвата период од распада Југославије до данас, обележен је, углавном, тешким пошастима попут ратова, национализама, злоћудним повратком религије, разарањем вредносних система на чије место, међутим, не долазе нове вредности, напуштањем освојених цивилизацијских положаја... Ту "хронику пада", већ по самој својој природи, исписује и књижевност. У деловима изабраним за Трећи програм, Бајчета се усредсређује на дело тројицe савремених српских писаца: Горана Петровића, Вулета Журића и Владимира Тасића, настојећи да њихове специфичности разуме управо из контекста у којем настају њихова дела. Код Петровића и Журића, рецимо, Бајчета посебну пажњу - уз низ других мотива - поклања хумору. Код Тасића, пак, то је лирски израз који не допушта да упадне у лиризам. Код Петровића, опет, помно анализира "рад разлике" и његово постмодернистичко надахнуће, код Журића однос према тексту, према исписивању текстова преко већ написаних текстова (дакле опет постмодернистички импулс), код Тасића емотивне преливе лишене општих места. Чак и када то не ради експлицитно Бајчета не губи из вида контекст - дакле, нежно речено, "транзицију" (а заправо повратак у дивљаштво) - јер сваки од ових писаца, имплицитно или експлицитно, реагује на стварност коју затиче, из које пише и која га, на један или други начин, одређује. Истовремено, њихова књижевност, мање или више, пружа отпор тој и таквој стварности, било тако што не "сарађује" с њом, што се удаљава од ње, или је, средствима књижевности, проказује.

Чита: Александар Божовић

Уредник: Иван Миленковић