Простори пијанизма – Лили Краус

„Прави уметник има две свете дужности: као прву – апсолутну верност тексту, и као другу – потпуну идентификацију са сваком нотом коју свира”. Ове речи Лили Краус, једне од култних фигура пијанизма 20. века, могле би се поставити као кредо њене филозофије свирања клавира, али и као референтна тачка за разумевање њених уметничких креација. Једну од опречности пијанистичког извођаштва прошлог столећа – тежњу за објективним транспоновањем композиторовог записа у звук, уз настојање да се остави лични интерпретативни печат – Лили Краус је премошћавала лакоћом разиграног геста, који је преносио таман толико индивидуалног темперамента колико јој је било довољно да сваку партитуру обоји на сопствени начин. И мада њени концепти нису нудили иновативна осветљења литературе, већ је пре оплемењивали сугестивном карактеризацијом, непобитан је утисак да је Лили Краус била међу последњим извођачима који су, у другу половину прошлог века, пронели свирање у такозваном ‘великом стилу’ – ‘господским’ маниризмом, довољно надахнутим, а опет спонтаним, које је красила унца салонске безбрижности прошлих времена. Ипак, њен студиозан приступ литератури, нарочито оној епохе класицизма, као и свест о потреби трајног тонског бележења интерпретација као ‘уметничких форми’ чинили су је савременим извођачем који је пијанизам разумевао у све транспарентнијем светлу ‘музеолошке’ праксе. О овоме сведочи и чињеница да је за разлику од међуратног периода у којем је њен репертоар имао знатно разуђенији профил тежишно постављен на романтичарској литератури, након Другог светског рата добио суженији фокус на музику свега неколико композитора – у првом реду Моцарта и Бетовена, те Шуберта, Брамса и Бартока, уз бројне примере пијанисткињиних пионирских подухвата у појединачном или интегралном дискографском пласирању дела ових стваралаца.

Рођена 1903. године у Будимпешти, Лили Краус је студије клавира похађала најпре на Музичкој академији Франц Лист, те на Конзерваторијуму код мађарског пијанисте Арпада Сендија, добијајући музичке подуке и од великана попут Золтана Кодаља и Беле Бартока. Током 1920-их борави у Бечу где се усавршава у класама Северина Ајзенбергера и Едуарда Штејрмана, али најснажнији утицај на њено музичко профилисање проналазимо у Артуру Шнабелу, са којим ради у Берлину од 1930. године, на прагу зенита његовог пијанистичког деловања. Шнабелово интересовање за Моцарта и Бетовена, као ауторе чију је музику настојао да очисти романтичарских читања и оживи са објективистичким интенцијама, битно ће деловати на саму Лили Краус која се под овим идејама интензивније посвећује класицистичком репертоару, али и камерном музицирању са Шимоном Голдбергом са којим тих година снима све Бетовенове виолинске сонате. Успоставивши стабилну интернационалну праксу концертне пијанисткиње, Лили Краус је током међуратног периода забележила гостовања на већини значајних позорница Европе, Аустралије, Јужне Африке и Јапана. Управо је током једне од турнеја по Азији 1940. године, у превирањима Рата на Пацифику на Јави била заробљена, те са породицом заточена у јапанском концентрационом логору где остаје до 1945. године. Несвакидашњи животни пут након рата наставиће на Новом Зеланду где проводи низ година обновивши концертну активност, али се посвећује и педагошком раду. Педесете године означиће њен повратак студију који је резултирао неким од њених данас репрезентативних снимака у које се убраја и запис Бетовенове Сонате опус 109 у Е-дуру забележен 1955. године, а који репродукујемо у емисији.

У спокојан, фантазији-налик музички ток овог позног Бетовеновог дела, Лили Краус уноси своју препознатљиву безбрижну спонтаност, али га звучно обликује са изузеним колористичким варијететом. Мада начињен у моно технологији, снимак успева да пренесе њен тон широке пројекције. Иако поседује знатан динамички дијапазон и дубину која ствара тактилни дојам дубоких отисака прстију које оставља по каквој ‘глиненој’ клавијатури, њен тон није еруптиван, већ увек пројектован са унапред одређеном мером и укусом. Поетичност на макроплану, још више плени у брушењу детаља Сонате опус 109 које Краусова изводи кроз спој егзактности и лирике.

Буран живот испуњен годинама учења, усавршавања, афирмације на концертним подијумима, а потом и прекида активности током Другог светског рата, те поновним почецима на далеком Новом Зеланду, од 1967. године наставиће се у Сједињеним Америчким Државама, где Лили Краус уз уметничке ангажмане почиње да води и класу клавира на Универзитету у Тексасу. Већ у сезони 1966/1967. уметница у њујоршком Таун холу остварује капиталан пројекат изводећи све Моцартове клавирске концерте током девет концертних вечери. Овај подухват биће потом испраћен и извођењем свих Моцартових клавирских соната, а што је све заједно документовано на снимцима за Колумбију који ће у потоњим деценијама и кључно утицати на перцепцију Краусове превасходно као једног од водећих интерпретатора музике овог бечког класичара.

Мада су корени њеног фокуса на музику Волфганга Амадеуса били усађени још у раду са Шнабелом, треба истаћи да је Лили Краус идејно била испред свог ментора, и то као једна од првих заговорника извођења Моцартове музике на аутентичним инструментима, залажући се још 1930-их година за снимање на раним верзијама клавира, што није наилазило на позитивне одговоре музичких продуцената оријентисаних на презентацију класичарске литературе у савременом звуку. Занимљиво је тако да се Краусова и пре појаве такозване ‘историјски информисане праксе’ извођаштва, фокусиране на употребу историјских инструмента, набавком Штајновог клавира из 18. века, приватно посветила истраживању његових карактеристика и звучних могућности. Мада је Моцартова дела током 1960-их година изводила и снимала на модерном клавиру, индикативан је њен став да јој је „Рад на клавиру Моцартовог времена пружио много више истине о овом композитору него било шта друго!” Одржавајући концертну праксу све до 1982, када се, четири године пре смрти, повукла са сцене услед све већих препрека у свирању које јој је задавао реуматоидни артритис, Краусова је остварила замашан дискографски опус који броји укупно 104 звучна записа. Најзначајнији међу њима протеклих година дочекали су да у ремастеризованом облику буду поново објављени за дискографске куће Ерато и Сони класикал, понудивши савременим слушаоцима квалитетнију звучну димензију пијанизма Лили Краус.

У емисији ћемо репродуковати и Моцартов Концерт за клавир и оркестар у де-молу, Кехлова ознаха 467 који је Краусова 1966. године снимила са Бечким фестивалским оркестром и диригентом Стивеном Сајмоном. Кристални звук клавира оплемењен карактеристичним ‘гипким’ ритмом пијанисткиње, доноси такође и нешто слободнију динамичку рељефност која нарочито у покретном и живом првом ставу додатно доприноси његовом драматичном карактеру.

Аутор емисије: Стефан Цветковић