Ђакомo Пучини: Ластавица

Генеза ове Пучинијеве "лирске комедије" је комплексна. У сам освит Првог светског рата, 1913. године, током боравка у Бечу, италијански композитор је добио понуду да напише оперету за Карлтеатер. Ипак, Пучини није пристао да напише класичну оперету у бечком стилу, већ је предложио да створи праву комичну оперу, како је рекао „у стилу Каваљера с ружом, али забавнију и органскију”. Сиже који га је заинтриграо је везан за сентименталну, монденску, париску причу о немогућој љубави, али без примеса трагедије, коју је поверио Ђузепу Адамију како би је уобличио у либрето. С обзиром да је Пучини на делу радио релативно споро, готово две године, у Европи се разбуктао рат који је променио услове уговора са бечким позориштем. Одлучено је зато да се дело представи публици на неутралној територији – у Монте Карлу – 1917. године. Оригиналну певачку поделу чинили су Ђилда дела Рица као Магда, Ина Марија Ферарис као Лизета и Тито Скипа као Руђеро. Публика и критика су дело топло примили, али Ластавица, ипак, није поновила успех других Пучинијевих дела. Сам композитор је често правио ревизије, али се данас најчешће изводи партитура коришћена на премијери 1917. године.

Музичка организација Ластавице ослања се на карактеристични пучинијевски драматрушки поступак, у којем су упечатљиве мелодије касније коришћене као реминисцентни мотиви. Париз друге половине XIX века, доба Другог царства, композитор је евоцирао коришћењем ритма валцера, у споријој француској варијанти. Али, ту су и примесе модернијих плесова, оних из времена настанка опере, као што су танго, one-step или спори фокстрот. Пучини са великим рафинманом третира оркестар, а на хармонском плану је смео и неочекиван, уз употребу паралелних квинти, битоналности и неразрешених динсонанци. Музички гледано, најзначанији је други чин, у којем се две валцерске теме комбинују по вертикали и чији кончертато ансамбл представља врхунац читаве опере.

Уредница Ксенија Стевановић