Наслеђе Хане Арент – Говори Лазар Атанасковић

Шта нам је Хана Арент оставила у наслеђе и како се снаћи у тој великој и узбудљивој заоставштини, нарочито ако имамо утисак да нам је оставила нешто важно што ми, можда, нисмо били у стању да разумемо? На ова – али и друга питања – одговарају филозофкиње и филозофи Алпар Лошонц, Адриана Захаријевић, Лазар Атанасковић, Даша Духачек и Бошко Пешић. После сваког излагања следила је расправа о том излагању, што Трећи програм преноси с минималним скраћењима и интервенцијама.

Сва у противречностима и некохерентна – што Алпар Лошонц види као велику и узбудљиву предност Хане Арент – ова велика филозофкиња отвара кључне проблеме епохе у непрестаној потреби да испита појмове на којима стоји, а нарочито оне који јој не пружају никакав ослонац. Лошонц, утолико, испитује неке од њених противречности, и задржава се на ономе што сам именује као узалудност: како, наиме, истрајати у нечему што се сматра узалудним и која се цена плаћа узалудности?

Адриана Захаријевић анализира појам "немишљења", или "безмишљења", што је, по овој филозофкињи и преводитељки Хане Арент, кључни њен појам. Немишљење није, напросто, пука неспособност да се мисли – сви мисле, или, можда, сви мислимо да умемо да мислимо – већ одбијање да се преузме одговорност за свој живот и своје дело. Злочинац Адолф Ајхман је, утолико, тврдио да није имао шта да мисли, већ само да извршава наређења претпостављених, а нарочито Хитлера самог. Није га, у међувремену, превише узбудило што су његова послушност и незамарање размишљањем, у смрт одвели милионе људи. Од немишљења и баналности до насилне смрти тек је мали корак, поука је Хане Арент коју аналазира Адриана Захаријевић.

Лазар Атанасковић пружа отпор извесним појмовима Хане Арент, али и усваја неке њене перспективе, инсистирајући пре свега на анти-онтолошким и анти-метафизичким претпоставкама политике. Тамо, тврди Атанасковић, где се у основи политике налазе онтолошки или метафизички појмови попут, рецимо, бића, духа, нације, итд, политика је већ својеврсни увод у насиље. Због тога Атанасковић у игру уводи и Валтера Бенјамина као пријатеља и својеврсног саборца Хане Арент против метафизичких корена пoлитичког мишљења.

Даша Духачек у чврстом извођењу показује како се појам одговорности појављује као један од носећих и, по овој филозофкињи, најважнијих појмова читаве конструкције Хане Арент. Одговорним, наиме, може бити само слободан човек, грађанин који зна своје место у свету и друштву. Тамо, међутим, где нема слободног јавног простора у којем грађанин може да изнесе своје мишљење без претње од вербалног и физичког насиља, одговорности не може бити, те се управо таква, затворена средина, појављује као савршена за клијање ратних и мирнодопских злочинаца који заузимају сав јавни простор и о одговорности не знају ништа.

Осијечки филозоф Бошко Пешић, пак, брани извесне онтолошке претпоставке у делу Хане Арент, бивајући, истовремено, веома свестан њене генералне анти-онтолошке настројености. С једне стране он показује како је Имануел Кант покушавао да реши онтолошке проблеме у своме делу, да би, у другом делу излагања, повукао извесне паралеле с делом Хане Арент за коју је Кант био једном од најважнијих филозофских фигура.

Снимио и уредио Иван Миленковић.