Музика вива – 32. Међународна трибина композитора у Београду.

Концерт је започео остварењем под називом Nadir aux pommes за кларинет, хармонику, траку и видео Џули Жу, америчке композиторке и извођечице на инструменту каријон – типу звона која се свирају путем клавијатуре. Жуова је студирала математику на Универзитету Јејл, извођаштво на Краљевској школи за каријон у Мехелену, а тренутно похађа Докторске уметничке студије композиције на Универзитету Стенфорд. Наслов композиције Nadir aux pommes је узет из филма Селин и Жили се возе чамцем Жака Ривета, из 1974. године. Како наводи ауторка, „комад говори о пријатељу који је веома сличан теби, а у исто време и веома различит. Шармантан, понекад комичан, однос заснован на сарадњи и такмичењу, при чему оба пријатеља желе да се наметну и да плешу на оним другим”.

Јапанска пијанисткиња и композиторка Михару Огуре представила се остварењем под називом Растворити... Ова уметница данас живи и ради у Франкфурту где похађа постдипломске студије на Високој школи за музику и извођачке уметности, у класи Флоријана Хелшера. Комад Растворити… говори о распадању, о времену, које жели да створи нешто смислено, али се топи узалуд.

Следећа нумера на овом концерту била је Силијенс америчке композиторке и авангардне фолк певачице Анике Соколофски, добитнице Гаудеамусове награде за 2021. годину. Ова уметница често пише за сопствени глас, укључујући и низ како ауторка наводи „феминистички, бесних успаванки” под називом Don’t Say a Word. У њима се обрачунава са штетним порукама које су се вековима преносиле деци тако што препевава старе текстове успаванки и прилагођава их расположењу, како каже „новог, квир доба”. У својим истраживањима, Аника Соколофски, фокусира се на савремену вокалну музику, користећи песме Доли Партон као полазишну тачку за нов педагошки приступ компоновању који укључује широк спектар вокалних боја, техника и инфлексија, избегавајући традиционалну дихотомију на импостирани, бел-канто глас и онај приодни, нешколовани.

Композиција са којом се представила на трибини у Београду, назив је добила према речи коју је измислио Џон Кениг, а којом је желео „да попуни рупу у (енглеском) језику – да именује емоције које сви можемо да осетимо, али за које још увек не постоје називи”. Реч „Силијенс” требало би да именује „неку врсту неприметне изузетности која се појављује око нас сваки дан, неупадљиво”. Ово осећање ауторка је осетила након пуцњаве у њеном родном граду, које се десило у тренутку када је она примала вакцину против корона вируса. Како наводи „док је наша заједница жалила због губитка десет живота, осетила сам невероватан дух и снагу у људима из свог окружења: дубоко осећање заједништва, бриге и љубави док смо подржавали једни друге у освит бесмисленог оружаног насиља”.

У наставку нашег најзначајнијег фестивала савремене музике изведено је дело Чудновата петља 2: попиј чај, деца су мртва немачког аутора иранског порекла Сине Фанија Санија. Овај композитор и гитариста у својим делима често истражује различите аспекте сценског и перформативног приступа уметничкој пракси. У композицији Чудновата петља 2 испитује „ја” као производ свести и производ проласка свести кроз чудну петљу. Како аутор наводи, „овај комад је други у низу остварења која имају за циљ да демонстрирају интеракцију између нашег процеса размишљања и физичких покрета наших тела. У комаду се испитује како апстрактна аутореференцијалност у нашем размишљању може да доведе до прекида везе са реалношћу”.

Концерт одржан 6. октобра прошле године у оквиру Међународне трибине композитора у Београду заокружен је остварењем Знакови живота за кларинет, хармонику, траку и видео Џоа Снејпа. У својим радовима, Снејп комбинује конвенционалне инструменте, као и инструменте кућне израде, са светлом, текстом и видеом, како би креирао необична и емотивна извођења. Дело које ћете вечерас чути, написано је током периода озбиљне болести аутора, али одише тихим оптимизмом. Како аутор наводи, „мелодије се исцрпљују до полиритмичне коде, а њихов шкрипави колапс служи као подсећање да тамо где постоји борба, такође постоји и нада. Као што обећава завршница комада: бол је добро осећање; на крају крајева, то је знак живота”.

Уредница емисије Ивана Неимаревић