Антологија српске музике

У свом вишеструком кретању кроз широки простор савремених уметности Владан Радовановић је остао упамћен као човек који је на српску уметничку сцену увео бројне авангардне уметничке облике од записа снова и њиховог илустровања, преко прозирних слика, тактилне уметности, пројектизма, музике за траку, електронске музике или компјутерске музике. Као творац оригиналног концепта Воко-визуела, Владан Радовановић је родоначелник новог рода вишемедијске уметности који "уз звучно и визуелно може укључити и просторно, кинетичко и тактилно уз обавезно значење".

Радовановић је иначе, рођен 1932. године у Београду, а своје бављење музиком је започео кроз студије клавира у средњој музичкој школи "Станковић", да би касније завршио студије композиције у класи Миленка Живковића на Музичкој академији.  Највећи део радног века провео у Електронском студију Радио Београда, заслужан за његово покретање, оснивање, стваралачку мисију и потоњи рад. Био је професор интердисцпилнарних уметничких студија – Група за вишемедијску уметност  на Универзитету уметности у Београду. Владан Радовановић је преминуо у Београду, у мају 2023. године.

Већ у свом дипломском раду "Sinfonia concertante" и поред традиционалнијег хармонског језика, Радовановић даје далеке назнаке онога што ће бити  његов  стилски препознатљив потпис, а то су полифона преплитања вишеструких деоница, тражење другачијих колористичких склопова, склоност ка масивности звука и како то Властимир Перичић наводи "уздражност емоционалних струјања, која остају подређена захтевима рационалног обликовања".  

Spheroon на којем је радио у првом половини шездесетих година може се сматрати кључним делом за разумевање Радовановићеве композиторске поетике. Ово радиофонско остварење, настало је коришћењем различитиих звучних извора - мешовити хор, речитативни хор, филтрирани клавир и електричне оргуље -  који су снимани на траке и чији звук је модификован уз помоћ одређених филтера. Spheroon је у нашу музику увео сучељавање конструисаних и интиуитивно грађених композиционих блокова, могућност варијабилности, изузетну засићеност и масивност звука, као и његову просторну димензију. Новина је и то да је сам онотолошки статус ове композиције не укључује живо извођење, већ свој коначни облик проналази у простору снимка и носача звука, испрва магетофонске траке, а данас дигиталног записа.

Сонора, довршена 1970. године обликована је по принципима звучне структура у времену, док је Sideral из 2012. године, иако написан 40 година касније у ствари сублимација ауторових звучних и композиторских истраживања и стремљења. За ову композицију Радовановић је 2013. године добио Мокрањчеву награду, а жири је у образложењу написао следеће: "Једна од сталних тежњи овог аутора да немерљиво, неизрециво и непојамно брујање токова људског живота, његових ритмова и линија самери, удвоји и интерферира са брујањем космоса, да својом музиком искаже њихово јединство у кварталним димензијама, остварена је са посебном акрибијом и јасноћом баш у композицији Sideral".

Уредница: Ксенија Стевановић