Музеј звука

У питању је репертоар који обухвата дела настала током такозваног „златног века“ шпанске културе, који се хронолошки смешта у нешто шири временски оквир - од открића Новог света под заставом шпанских монарха Изабеле од Кастиље и Фердинанда од Арагона и успона њиховог царства, па до потписивања Пиринејског мира 1659. године којим је означен крај доминације ове земље на европској и светској политичкој сцени.

Врхунац „златног века“ означила је владавина Филипа II током друге половине 16. века; у то време у Шпанију су се сливала богатства прекоокеанских колонија, док су на двору и у најзначајнијим духовним центрима земље, катедралама у Толеду и Севиљи, радили најбољи уметници тог доба. У области музике, то је било време када су стварали Франсиско Гереро, Томас Луис де Викторија, Себастијан де Виванко, Алонсо Лобо, те нешто старији Кристобал де Моралес.

Управо су се композиције ових мајстора нашле на албуму Хора школе Лондонски ораторијум, уз радове мање познатих стваралаца, Бернардина де Ривере, Мелхиора Робледа и Хуана Ескивела.

На почетку емисије, слуашћете композиције Франсиска Герера, уз Моралеса и Де Викторију најзначајнијег шпанског аутора 16. века, који је готово читаву каријеру провео у родној Севиљи. За разлику од двојице колега, Гереро је поред духoвне, компоновао и световну музику, али је највећи део његовог опуса посвећен маријанском култу, те су га често називали „Маријиним кантором". Музички стил овог композитора припада конзервативној, трентској, струји ренесансне полифоније, што је било у складу са чврстим схватањем католичке догме у Шпанији.

Поред музике познатих и великих мајстора из шпанског „златног века“, на овом албуму се налазе и остварења данас мало познатих композитора.

Бернардино де Ривера је припадао генерацији старијих аутора, а као капелмајстор катедрале у Авили, био је и учитељ младом Де Викторији. Иза њега је остало недовољно радова да би се могло утврдити у којој мери је утицао на свог ученика, али се може проценити да је представљао карику између генерације која је опонашала стил Жоскена де Преа и оне којој су припадали шпански мајстори попут Моралеса и Герера.

Мелхиор Робледо је такође припадао старијој генерацији, а каријеру је започео као певач у Краљевској капели у Гранади. Ипак, највећи део каријере провео је као капелмајстор катедрале у Сарагоси.

Хуан Ескивел је пре свега живео у забаченом градићу Сиудад-Родриго, на граници са Португалом, али је једно време радио и као капелмајстор катедрале у Овиједу. Упркос релативно минорним позицијама, његова музика је била позната широм Шпаније почетком 17. века и осветљава га као једног на најистакнутијих представника последње генерације шпанских ренесансних мајстора.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић