Георг Фридрих Хендл: Семела

У оквиру прошлогодишњег Минхенског оперског фестивала, а у копродукцији са Метрополитен опером из Њујорка, режисер Клаус Гут је створио модернизовану поставку у којој је Семелу замислио као особу која бежи од сопственог живота. Како каже „њена реалност јој је страна… а током свог венчања, она почиње да себе посматра ’споља’, стварајући паралалену реалност као излаз, у којој су све њене жеље и жудње задовољене – да има оца који је разуме, мужа који је воли и да се њене одлуке поштују”. У том бегу, она не успева да се врати у реалност из које жели да утекне, што доводи до њеног краха. По режисеру, ово дело из данашње перспективе може да се сагледа и као студија о стварању буржоаских стега.

На почетку пете деценије XVIII века, главна активност Хендла у лондонском Ковент гардену, били су ораторијуми. Дела овог жанра са библијским темама су уживала велику популарност, али су се такође ослањала и на неке постулате грчке трагедије, те је можда због тога композитор одлучио да се обрати теми из класичне митологије. Могуће је и да је био испирисан Арновом опером Парисова пресуда написаном на текст Вилијема Конгрива, чији ће либрето Хендл употребити у Семели. Велике исправке тог оригиналног текстуланог предлошка је направио Њуберг Хамилтон, који је сличан посао за Хендла обавио и у Самсону – адаптирајући речи за хорске нумере и дописујући делове на крају другог чина. Ти додати делови су се базирали пре свега на већ постојећим Конгривовим текстовима, али и на стиховима Александра Поупа, укључујући и најпознатију арију Јупитера Где ти ходиш. Семелу су савременици интерпретирали као параболу о друштвеном напредовању уз помоћ завођења и сексуалних услуга, а неки истраживачи су касније тражили врло специфичне особе које би се могле препознати у овој причи.

Иако је сам либретиста Конгрив, који је овај текст написао за композитора Џона Еклса, сматрао да дело треба поставити на позорници, Хендл га је уобличио да буде „сличније ораторијуму”, односно да се изводи концертно. После премијере, 10. фебруара 1744. године, Семела је уживала скроман успех, јер је сама љубавна и еротска тематика била страна оним посетиоцима који су желели духовно прочишћење за време Великог ускршњег поста, а опет је била и иритантна правим љубитељима италијанске опере. Дело, зато, није више обнављано за време Хендловог живота.

Прво модерно извођење Семеле уприличено је у Кејмбриџу 1925, а на лондонској сцени почела је да се појављује у периоду после Другог светског рата. У XX веку Семела је била изазовна режисерима због инхерентне театралности своје музике, упрског бројних и обимних хорова, који долазе из вокабулара ораторијума на енглеском језику. Јасна веза са опером се види из бројних да капо арија, а драмском интензитету посебно погодују бројни акомпањато речитативи. Изузетно су успеле Хендлове карактеризације женских ликова, а међу њима се Семела истиче комбинацијом сензуалности, кокетности и таштине.

Уредница Ксенија Стевановић