Мајстори барока

О животу, Жак-Кристофа Нода, француског композитора, флаутисте и педагога не постоји много сачуваних податка. Најранији запис о њему као музичком аутору датира из брачног документа из 1719. године, где је уписан као мајстор музике. Након тога, спис из 1726. позиционира га као врло успешног извођача у Паризу, свеставајући га међу неколицину активних флаутиста. Иако је очигледно да је Нодо био познат и уважен као интерпретатор, није познато где је демонстрирао своје свирачко умеће. Ипак, с обзиром на бројне посвете меценама уметности и француској аристократији које красе његова дела, претпоставља се да је углавном наступао у приватним салонима високог париског друштва у којем се кретао. Између 1726. и 1742, Жак-Кристоф Нодо објавио је низ композиција, углавном за флауту, а његова последња збирка остварења појавила се 1752. године. Како је већину својих дела сам издавао, сматра се да је за живот првенствено зарађивао продајом својих партитура и уз помоћ педагошког рада. Такође, био је припадник масонерије, те постоје подаци да је 1737. године изабран за “супервизора музике” у Кустос-Вилроа ложи. О другим и каснијим активностима овог аутора се данас мал зна. Нодо је преминуо је 1762. године у Паризу, а у званичном документу је описан као “мајстор флауте и музике”. 

Жак-Кристоф Нодо, припада оној струји француског позног барока која је својим залагањем попречну флауту довела до статуса високо цењеног солистичког инструмента. С тим у вези, Нодоов опус посвећен је претежно концертима или сонатама за једну или две флауте и басо континуо. Поред њих, своја дела је посветио и инструментима из породице гајди – као што су мизета и харди-гарди – који су у барокном периоду у Француској уживали своје златно доба. Концерти које емитујемо у емисији писани су у италијанском стилу, и допринели су јачању улоге коју је италијански соло концерт имао у француској литератури за дувачке инструменте. Дела су технички захтевна и траже завидну вештину свирања. Употребом инструмената из породице гајди у циљу стварања специфичног хармонског језика, Нодо је евоцирао тада врло популарне пасторалне слике и атмосферу: зору, буђење природе, тишину шуме, као и почетак лова и сеоске гозбе.

Ауторка: Саша Тошковић.