Антологија српске музике

Тежиште обимног опуса Милана Ристића налази се на пољу симфонијске музике: девет симфонија и значајан број оркестарских остварења сврставају га међу највеће српске симфоничаре, а поред тога у историји музике је оставио и драгоцен допринос пишући концерте, камерна, вокална и клавирска дела. У емисији ћете чути Другу и Четврту симфонију, као и Симфонијске варијације, а ови архивски снимци потичу из 1962, 1966. и 1976. године.

Милан Ристић је припадао чувеној Прашког групи композитора која је у музички живот Србије ушла почетком тридесетих година прошлог века. Уз Логара, Чолића, Љубицу Марић, Вучковића и Рајичића, имао је важну улогу у обликовању и развоју музичког живота након Другог светског рата, а њему припада и истакнуто место будући да се током школовања у Паризу и пре одласка у Праг, упознао са стремљењима европске савремене музике. Управо је у том периоду, по повратку из Париза, студије наставио у Музичкој школи у Београду код Милоја Милојевића и Јосипа Славенског, а диплому из композиције стекао је на Државном Конзерваторијуму у Прагу. По окончању рата, од 1945. године радио је као заменик главног уредника музичког сектора Радио Београда, а 1963. постаје музички саветник дирекције Радио-телевизије Београд. Године 1961. изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности, док је у периоду од 1960. до 1962. године био и председник Удружења композитора Србије.

На почетку емисије слушаћете Другу симфонију из 1951. године, једно од репрезентативних примера Ристићевог неокласичног стила. Властимир Перичић указује како сажетост и прегледност форме, економичност средстава, јасноћа мелодијских линија и хармонских решења – сврставају ово дело међу истакнута остварења српске музике после Другог светског рата. Друга симфонија је премијерно изведена 5. новембра 1951. године.

Након тога следи Ристићева Четврта симфонија коју је посветио Милану Хорвату, свом пријатељу и уметнику који се шест деценија налазио на челу Загребачке филхармоније. Дело је премијерно изведено на Фестивалу југословенске музике на радију 7. новембра 1966. године када је Београдском филхармонијом дириговао Живојин Здравковић, а оно је том приликом и награђено. Перичић посебно истиче како се Четврта симфонија разликује од осталих у Ристићевом опусу по необичном распосреду ставова. Наиме, у овом остварењу недостаје уобичајени сонатни облик, лаганом ставу је поверена улога финала, док основну ћелију дела представља велики молски нонакорд који се појављује у хармонским склоповима и мотивским структурама симфоније.

Емисију ће заокружити Симфонијске варијације. Реч је о Ристићевом остварењу из зреле стваралачке фазе које одликује пун оркестарски звук обојен хармонским изразом тадашње савремене музике, а које је премијерно изведено у Загребу 1957. године.

Уредница Ирина Максимовић Шашић