Жак Деридa: Хора (3)

„Хора” је грчка реч која би се, на прву лопту, могла превести као „место”. У дијалогу Тимај Платон своју аргументацију плете управо око тог појма, а тумâчи и преводиоци Платонових дела неретко су скретали пажњу на њену неодређеност и неухватљивост.

Године 1995. Жак Дерида објављује невелику књигу коју назива управо Хора и показује да место, заправо, никада није напросто дато, чак и ако под местом разумемо пуки простор у материјалном, или географском смислу. Оно што се конституише као место увек је преплет односа сила, дискурзивних интервенција, наших тумачења, наслага значења која од одређеног простора праве место. Као оно што конституише само место, дакле оно што неко место чини местом и што је, парадоксално, самим тим неместо, место без места, хора је и расцеп у нашем виђењу света.

„Хора” почива на извесним митским конструкцијама о које се Платон, показује Дерида, снажно ослања, али када жели средствима филозофским да изађе из митских и митотворних конструкција, он расцепљује јединство грчког живота, он жртвује један слој саморазумевања одређеног (грчког) начина живота да би му понудио нове просторe, нова места. Дакле, ако се као темељ одређене заједнице појављује мит и ако свака (политичка) заједница претпоставља одређено место на којем се окупља – град, полис, увек је већ некакво место – где је место самога мита? Као оно што утемељује заједницу мит тој заједници припада, али заједница, нужно, у једном тренутку мора да се отцепи од мита, да га остави у његовој, митској сфери. У тој игри датог и конструисаног, у тој деконструктивној игри што је открива код самога Платона, Дерида проналази плодан терен за своју деконструкцију и исписује невелику, али невероватно утицајну књигу која ће направити праву пометњу у круговима архитеката, али и код филозофа осетљивих на парадокс, апорију и апсурд.

Деридин текст први пут је емитован на таласима Трећег програма јануара 2013. године.

С француског превела Светлана Василић
Читала је Марица Милчановић
Уредник Иван Миленковић