Жером Рудје: Макијавели – дипломата, дописник, шпијун (5)

Жером Рудје упустио се у велики подухват када је одлучио да Николу Макијавелију приђе кроз његову обимну и одлично сачувану преписку. Макијавели се, наравно, проучава кроз најславнија и наjпознатија његова дела, пре свега кроз Владара и Расправе о првом десетокњижју Тита Ливија, док преписка служи као другоразредни извор информација, или, опет, као документаристичка подршка теоријских списа. Рудје, међутим, обрће перспективу, у први план истиче преписку, а велики Макијавелијеви списи служе му као својеврсни закључци, или сублимације онога што се налази у преписци. Мало је рећи да смо добили једну од најоригиналнијих, а, зашто да не, и најузбудљивијих књига о Макијавелију у последњих тридесетак година.

Иако сложена, Рудјеова би се теза могла артикулисати на следећи начин: Николо Макијавели, изасланик Фиренце у нивоу амбасадора – иако због ниског порекла није могао да носи ту титулу – обављао је задатке на које нико други, због опасности по живот, није пристајао. Макијавели, дакле, делује у веома бурно доба када Апенинским полуострвом харају Французи и Шпанци, а италијанске су државице узајамно посвађане и у непрестаним сукобима. Фиренца је моћна економски, али војно је слаба, те зависи од других, односно од споразума које склапа с великим и мање великим силама. У Фиренци, Медичи су протерани и успостављена је Република, чији је одани службеник управо Макијавели. Он је, дакле, изасланик Фиренце најпре на двору Француског краља, дакле у нaјвећој сили тога времена, те, касније, на двору Чезара Борџије, који хара Апенинским полуострвом и директно угрожава Фиренцу. На својој страни Макијавели нема ништа друго осим писања. Он, наравно, може да понуди лични шарм, образовање и храброст, али то не вреди много ако не може да понуди нешто конкретније. То конкретније су управо писма и извештаји које шаље властима Фиренце. Али та писма и те извештаје пресрећу и читају, наравно, и француски краљ и, нарочито, крволочни Чезаре Борџија. Макијавели се налази између чекића и наковња. Он је одан фирентинској републици, те мора да говори истину, али шта ако се истина не свиди Борџији? Глава једног Фирентинца ниског порекла не вреди много. Због тога се Макијавели у својим писмима и извештајима обраћа, истовремено, и фирентинским властима и владарима на чијим дворовима је изасланик. Жером Рудје у своме страсном тексту анализира нијансе и Макијавелијево умеће писања, показујући да су код овог славног Фирентинца живот и писање, најдословније, били исто.

С француског превели Горан Стојановић и Иван Миленковић
Читао је Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић