Наталија Нестерова: Радио-текст као хипертекст

У хуманистичким истраживањима појам хипертекстуалности као саставног обележја било којег текста заснивао се на томе што унутар текста, имплицитно или експлицитно, постоје семантичке корелације и унутартекстуалне, а понекад и међутекстуалне везе. Међу ауторима, у чијим делима се разматрају теоријски аспекти функционисања хипертекста, могу се наћи писци, попут Владимира Набокова, Умберта Ека, Рејмона Кеноа, Хулија Кортасара, Џејмса Џојса, Хорхеа Луиса Борхеса, Итала Калвина, Џона Барта, Семјуела Бекета, као и филозофи – Ролан Барт, Михаил Бахтин, Мишел Фуко, Жак Дерида и други. Наталија Нестерова сматра да радио-дискурс, као нелинеаран, вишеслојан и полижанровски, структурно представља систем хипертекстова. Структурне јединице радио-текста су: говор учесника емисија, верзије радио програма на интернету, електронске поруке, слогани, називи радио-станица и радио-предајника, коментари слушалаца и блогера, а такође и разноразне информације и пропагандни програм – вести, рекламе, временска прогноза, хороскоп, информације о курсевима валута и тако даље.

Приступ који Нестерова предлаже у овом тексту заснива се на широком тумачењу хипертекстуалности и треба да буде основа за разматрање радио-текста као јединствене целине, а укључује: 1) звучно емитовање фрагмената усменог говора; 2) материјале који су представљени на сајтовима радио-станица у писаном облику, рецимо, електронске поруке од слушалаца, блогови, стенограми снимака; и 3) видео-преносе радијског програма. Ова разматрања о радио-тексту као хипертексту воде ка закључку да је нова комуникациона средина, која је условила широк развој хипертекстова, на најозбиљнији начин утицала на радио-текст и дала основу за нове приступе његовом изучавању.

Текст је изворно објављен у 5. броју часописа Филологија за 2015. годину.

Читао је Александар Божовић.
Превели с руског Тања Мијовић и Данило Барјактаревић.
Уреднице Оливера Нушић и Тања Мијовић.