Музика вива – Петер Етвеш

Етвеш ће остати упамћен као један од најбољих интерпретатора музике 20. и 21. века, али и као композитор, диригент и педагог који је на сваком од ових поља забележио велике успехе. Рођен 1944. године у Трансилванији, музику је почео да учи са мајком, која је била пијанисткиња. Са само једанаест година победио је на такмичењу младих композитора, што му је омогућило да упозна Лигетија, који га је препоручио Золтану Кодају. Захваљујући подршци ових значајних фигура мађарске музике друге половине XX века, Етвеш са четрнаест година уписује Музичку академију „Франц Лист”. Већ током студија, почео је да добија поруџбине за дела у области примењене музике, а тада развија и интересовање за ренесансну музику, пре свега дела Карла Ђезуалда да Венозе, затим амерички џез и електронску музику. Захваљујући немачкој стипендији, са двадесет две године одлази у Келн, како би се усавршавао у класи Бернда Алојза Цимермана, а сарадња Високе школе за музику и Западнонемачког радија у Келну, пружа му приступ тада најнапреднијој технологији и најавангарднијим музичким струјањима. Етвеш постаје блиски сарадник Карлхајнца Штокхаузена, помажући му током рада у студију, али и преписујући партитуре и премијерно диригујући нека његова дела. Репутација коју је већ тада стекао као диригент, допринела је да Петер Етвеш 1978. године на позив Пјера Булеза диригује концертом којим је отворен париски ИРКАМ, а исте године постаје и музички директор угледног ансамбла Етерконтемпорен, којим ће руководити до 1991. Његова диригентска каријера наставила је да се развија и након ове године, кроз сарадње са оркестрима у Лондону, Будимпешти, Фрајбургу и Гетеборгу. Снимци из овог периода сведоче о изузетној посвећености, разумевању партитура, колегијалности и одличној комуникацији са музичарима.

Искуство извођења савремене музике, допринело је усавршавању композиторске праксе Петера Етвеша. Наиме, „из прве руке” могао је да установи које музичке замисли су технички изводљиве, а које добро фукнционишу у различитим извођачким саставима, што је додатно ослободило његову имагинацију. На композиторско стваралаштво се фокусирао у различитим периодима живота, почев од примењене музике још током студија до великих сценских дела, пре свега опера, насталих касније током каријере. Написао је петнаест опера на текстове савремених писаца – Габријела Гарсије Маркеса, Тонија Кушнера, Алберта Остермајера, Алесандра Барика, Јона Фосеа, Ласла Краснахоркаија и других. Велики део опуса Петера Етвеша обухватају оркестарска и концертантна дела, као и композиције за различите ансамбле и камерна остварења.

У стилском погледу, опус Петера Етвеша се кретао од авангардног до постмодерног, и у њему се спајају најразличитији утицаји – од музике Едгара Вареза, до Френка Запе, затим Етвешевих узора и колега Лигетија и Штокхаузена, америчког џеза и додекафоније, јапанске традиционалне музике, до сталне инспирације радовима Беле Бартока. Једном приликом, Етвеш је рекао „појединце формирају сви облици културе, и ја бих био срећан када бих на крају свог живота имао осећај да сам дозволио читавом свету да прође кроз мене, а да је нешто од њега остало и у мени као што се понешто задржи и у ситу”.

Инспирацију је Етвеш проналазио у најразличитијим догађајима и појавама – од Гагариновог лета преко удеса спејс шатла Колумбија, слика Казимира Маљевича и призора Ауроре бореалис, пијанизма Ђерђа Цифре и песме сирена, до јапанске традиције харакирија или трагичних судбина избеглица који у чамцима прелазе Медитеран. „Живим у време када су се одиграли сви ови догађаји”, рекао је једном Етвеш, и додао „дефинишем себе као континуум и осећам се као део музичке историје”.

Иако је Етвеш себе сматрао грађанином света, после деценија проведених на Западу – пре свега у Паризу и Келну – 2004. године, када је Мађарска постала чланица Европске уније, вратио се у Будимпешту где је основао музичку фондацију која носи његово име и подржава стваралаштво младих композитора и диригената. После дуже болести, Етвеш је преминуо у Будимпешти у недељу, 24. марта.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић