Ханс-Урлих Вагнер: Писци и радио (2)

Књижевни аутори – романописци, песници и драмски писци – користили су радио као технолошки, друштвени и културни медиј од самог његовог настанка. Када се погледа како су они током времена приступали овом медију, тј. писали за радио или на неки други начин сарађивали са радио станицама, може се уочити широк спектар сложених односа. Иако велики број новијих истраживачких студија нуди богат материјал о начинима употребе радија, евидентно је, по Вагнеровом мишљењу, одсуство одговарајућег методолошког оквира за систематичну анализу постојећих пракси.

Крајем прошлог века, историчар Рајнхолд Вихоф је посматрао три димензије радија као књижевног медија: радио као дистрибутер књижевности, радио као значајан фактор у књижевној продукцији и радио као медиј који игра важну улогу као покровитељ књижевног стваралаштва. У складу с тим је скицирао три начина на које писци могу да разреше оно што је назвао „књижевним проблемом”: користећи радио као технологију, као институцију и као естетско средство. Вагнер у свом чланку настоји да оде корак даље. У првом одељку свога текста он се бави специфичном медијалношћу радија, а то је усменост. У другом се фокусира на техничке могућности које радио пружа. У трећем и четвртом делу бави се дометом и утицајем радија; наиме, комуникација посредством овог масовног медија увек се сматрала могућношћу да се добије приступ слушаоцима и да се утиче на њихов начин размишљања и делања; међу бројним примерима које Вагнер наводи издваја се употреба радија за ширење дискусије о одређеним темама у јавној сфери, што треба разликовати од експлицитно политичке употребе радија за пропаганду и емитовање мржње. У петом одељку, пак, Вагнер указује на чињеницу да многи писци не само што су писали за овај медиј, већ су, повремено или трајно, и радили у радио станицама, било као фриленсери, било као запослени новинари, уредници или практичари. Уместо закључка, Вагнер указује на одређене перспективе радија, полазећи од актуелних расправа о „јавној вредности” и „доприносу друштву” и указујући на изазове с којима би писци и радио као медиј могли да се суоче у деценијама које долазе.

Овај текст, изворно објављен у другој свесци часописа Journal for Media History за 2019. годину, превела је с енглеског језика Сузана Бојовић.

Текст чита: Александар Божовић
Уредник: Предраг Шарчевић