Научни скупови

Годишњице великих филозофа – Милош Вулетић о Маргарет Кевендиш

У емисији Научни скупови од понедељка, 29. јануара, до петка, 2. фебруара, можете слушати снимке са конференције „Годишњице великих филозофа” која је, у организацији Српског филозофског друштва, одржана 23. децембра на Филозофском факултету Универзитета у Београду. У четвртој емисији овог циклуса можете пратити излагање Милоша Вулетића „О Маргарет Кевендиш”.

Маргарет Лукас Кевендиш (1883–1963), која је удајом постала војвоткиња од Њуксала, била је ауторка дванаест књижевних и шест филозофских дела. Иако није поседовала формално образовање, висок друштвени статус јој је омогућио да се сусртене са водећим филозофима и научницима свог доба (Декартом, Хобсом, Гасендијем, Хајгенсом и другима) и да са њима ступи у преписку. Међутим, саврменици нису на њу обраћали много пажње и тек су савремени историчари уочили оригиналност њених доприноса.

У свом излагњу Милош Вулетић ће навести три становишта која њену филозофију чине јединственом у 17. веку. Прво, Маргарет Кевендиш је одбацивала механицизам, дуализам и атомизам, а као алтернативу је понудила својеврсни материјалистички натурализам, у складу са којим материја није инертна, већ је способна за самопокретање, јер поседује живот и знање. Да би одбранила своје гледиште, она материју дели на живу и неживу, а живу на сензитивну и рационалну, при чему ови делови нису радиклано раздвојени, већ у свему живом постоји неки степен неживог и обратно. Друго, Кевендиш се супротстављала владајућем схватању свог доба да боје имају искључиво секундрани квалтитет, због чега су оне, за разлику од примарних квалитета (протежност, облик, број), релативне и нису сасвим реалне. Она тврди да се тела не могу замислити без боје (баш као што се не могу замислизти ни без облика или без величине), а у вези са релативношћу боја, наводи аргументе да боје нису променљиве, већ да се мења светлост при којој видимо боје, чиме је антиципирала теорију константности боја која фигурира тек у савремено доба. Трећи њен оригинални допринос је критика механицистичког објашњења каузалитета и инсистирање на оказионалној узрочности. Кевендиш верује да узрочно-последичне релације не треба објашњавати механичким преносом кретања, већ по моделу оказионалне узрочности, то јест једна ствар не покреће другу тако што је гура или притиска, већ тако што ову другу наводи да сама употреби своју узрочну моћ.


У сутрашњој емисији можете слушати излагања Ирине Деретић „О Платону” са овог научног скупа.


Уредница циклуса: Тања Мијовић

 

Коментари

Prodajem
Ако пронађете ову новчаницу одмах идите код нумизматичара
C.T. Toraksa
Поштујте правила пре давања крви на анализу
Adaptacija
„Буђење пацова“ – ново рухо филмског класика Живојина Павловића
slobodan izbor ishrane
Главни град Финске избацује месо како би заштитили климу, осим у ретким изузецима
Prijava za kviz Slagalica
Пријавите се