Годишњице великих филозофа – Миланко Говедарица о Михаилу Марковићу

Михаило Марковић (1923–2010) био је један од најзначајнијих српских филозофа и логичара 20. века. Рођен је у Београду, учествовао у Другом светском рату, а филозофију је дипломирао 1950. на Филозофском факултету у Београду, где се следеће године запослио и прошао сва наставно-научна звања. Докторску тезу Формализам у савременој филозофији одбранио је 1956. у Лондону. Био је управник Института за филозофију и један од оснивача Института за филозофију и друштвену теорију у Београду. За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 1963. а за редовног 1983. Написао је више књига од којих неке, као што су Дијалектичка теорија сазнања (1961) и Филозофски основи науке (1981), спадају у светску филозофску баштину. Предавао је на више унуверзитета у Европи, Канади и САД, био је председник Југословенског удружења за филозофију, један од организатора Корчуланске летње школе, члан Савета филозофског часописа Праксис и многих других стручних публикација.

Миланко Говедарица сматра да у контексту Марковићевог укупног дела посебно важно место има његов практични ангажман. Фокусирајући се на четири кључна појма – праксу, рационалност, слободу и хуманизам – аутор излагања показује како је наш истакнути филозоф у себи помирио две, наизглед, противречне природе – непристрасног научника и страственог хуманисту. За Марковића, пракса је била нешто више од трaдиционалног става филозофске контемплације, узвишеног и дистанцираног посматрања свакодневног живота, али и нешто различито од модерног прагматизма, техничког искоришћавања природних ресурса и опортунистичке сналажљивости. Страни су му били ирационалност, празноверје, произвољност и веровао је да практична рационалност или мудрост не сме да се сведе на лукавство и извлачење користи из актуелних прилика, већ да се мора огледати у примени општих принципа у конкретним ситуацијама. Слободу је изједначавао са умом и тврдио је да свако истинско ослобођење почива на осмишљавању људског живота, а не на деструкцији смисла и умности. Најзад, за Марковића, хуманизам није био празна филозофска филантропија, без емоционалног садржаја и делотворне енергије, већ је подразумевао излазак појединца из властите егоистичке љуштуре и отварање за несебичан сусрет са другима, али не тако што би се угађало њиховим жељама и лажним потребама, него позивањем на заједнички ангажман за праве и универзалне вредности, закључује Миланко Говедарица.

У сутрашњој емисији можете слушати излагање Душка Прелевића „О Бранку Лазаревићу” са овог научног скупа.
Уредница циклуса Тања Мијовић.