Емили Мајер

Емили Мајер, немачка композиторка која је током живота била позната ка ’женски Бетовен’, убрајала се међу најплодније ауторке музике романтизма. Иако је студије композиције започела тек у 29. години, о њеној јединственој личности сведоче речи критичара Neue Berliner Musikzeitung-а из 1878. године, који је истакао како је „Госпођица Мајер ретка појава... то је жена која пише музику не само за фортепиано, како то чине њене савременице, већ је смела да се суочи да сложеним задацима каква захтевају оркестарска остварења... Задивљујуће је како их она тако једноставно решава”. Композициони стил обилковала је под утицајем музике великана бечког класицизма, најпре Моцарта и Бетовена, да би га након студија усмерила ка романтичарској музици и оркестарским делима која је, по речима критичара, писала „шармантном употребом богатих хармонских решења са изненадним променама тоналитета и честом применом септакорда, изражајним мелодијама, као и комплексним ритмовима који заједно остају у свести слушалаца и након завршетка композиције”. Дела Емили Мајер одликују се индивидуалношћу, добро обликованом формом и емоционалним набојем, одражавајући композиторкину креативност. Премда је велики успех који је за живота стекла временом пао у заборав, последњих година њена дела су поново у жижи интересовања музиколога, извођача и дискографских кућа, а до сада откривени опус обухвата осам симфонија, петнаест концертних увертира, клавирски концерт, као и завидан број клавирских комада, остварења камерне музике, соло песаме и један зингшпил.

Рођена је 14. маја 1812. године у Фриделанду, у немачкој држави Мекленбург-Западна Померанија. Иако је потицала из добростојеће породице која јој је омогућила да већ у петој години похађа часове клавира, од најранијег детињства суочавала се са недаћама. Наиме, још док је била девојчица преминула јој је мајка, а отац је извршио самоубиство кад је имала 28 година, оставивши јој велико богатство. Како је више ништа није везивало за родни Фриделанд, одлучила је да 1841. напусти породични дом и пресели се у Шчећин, данашњи град у Пољској, како би наставила школовање код Карла Левеа, којег су савременици често називали 'Шубертом Северне Немачке', а који је и сам био близак пријатељ Шумана, Вебера и Менделсона. Музиколози претпостављају да је одлука да се пресели и окупира изучавањем и писањем музике била заправо њена емотивна реакција на губитак оца, међутим, како је време одмицало, Емили Мајер се развијала у занимљиву и оригиналну композиторку. Након што је 1847. године побрала велике похвале за своје прве две симфоније, одлучила је да на берлинском Универзитету настави специјализацију код Адолфа Бернхарда Маркса, блиског сарадника Мендеслонове породице, и Вилхелма Випрехта. Адолф Бернхард Маркс ју је посебно подстицао да пише оркестарска дела, која су у то време сматрана „превише сложеним за жене”. Уз подршку својих професора, већ наредне, 1848. године објавила је неколико композиција, а наступала је и на приватним концертима. Након тога, уследио је запажени успех када је 21. априла 1850. у Берлину имала ауторски концерт на којем су изведене концертне увертире, гудачки квартет, две симфоније и неколико клавирских комада, а потом је овенчана и златном медаљом за уметност Краљице Пруске – Елизабете Лудовике од Баварске.

У свом дому у Берлину Емили Мајер је водила уметнички салон који су посећивали истакнути музичари и интелектуалци друге половине XIX века, а уз похвалне речи музичких критичара и добар пријем код публике, промовисала је своју музику у Келну, Минхену, Лиону, Бриселу и Бечу. Упрком формалном музичком образовању које је стекла тек у зрелијој фази живота, али одлучна да оспори многе друштвене норме које су наметане женама, Емили Мајер је талентом и намером да се у потпуности посвети музици постигла велики успех. Њена остварења увела су је у ред једне од истакнутих композиторки културних кругова Берлина седамдесетих година XIX века. Преминула је 10. априла 1883. године у овом граду.

Уредница Ирина Максимовић Шашић