Јун Фосе: Септологијa (8)

Не дешава се превише често, чак ни када су и питању најпрестижнија књижевна признања, да награда оде у руке најбољој списатељици, или најбољем писцу. Од награда то, наравно, не треба очекивати јер, када је реч о Нобеловом признању, немогуће је имати јасан преглед онога што се догађа у свету, а Нобел, да подсетимо, покрива читав свет. Ове године, међутим, Нобел је отишао ономе ко то (веома) заслужује: норвешком писцу Јуну Фосеу. Трећи програм је већ био у прилици да, у изванредном преводу Радоша Косовића, емитује уводне делове Фосеове Септологије, а сада, поново у Косовићевом преводу, доноси одломке из трећег, четвртог и петог дела.

Своју технику заустављања времена у незаустављивом језичком кретању – што је само један од парадокса Фосеовог писања – Фосе у овом роману доводи до највише, вртоглаве тачке, успевајући да испише читава поглавља без тачке. Дакле, његова се реченица не зауставља ни у једном тренутку, а читалац успева да ухвати дах кадгод Фосе напише да јунак "мисли", или да је јунак нешто "рекао". Дакле, уместо тачке имамо "помисли" и "рече". Ипак, чистота израза и језичка проходност ни у једном тренутку нису угрожени управо због Фосеовог неупоредивог језичког мајсторства, али – ово никада није штетно поновити кад год се за то укаже прилика – и Косовићевих изванредних превода.

Фосе има неколико својих тема – сликарство је једна од њих – те и у Септологији прати животе сликара, с тим што се, овога пута, спушта у њихова детињства и следи њихове младалачке опсесије. Рок музика је шездесетих и седамдесетих година прошлога века у Норвешкој играла важну улогу међу младим људима, те једна од приповедачких нити управо прати младалачке покушаје прављења музике, да би показала до каквих ломова долази када млади људи схвате да нису довољно надарени за музику. Неки од њих су, међутим, надарени за нешто друго, само је питање коју су цену спремни да плате за остварње свога дара. Оно, међутим, шти Фосеа чини истински великим писцем – уз начин писања који је само њему својствен – јесте и понирање у људске животе без и трунчице психологизирања, или улажења у унутрашње светове људи. Ако Достојевски, рецимо, није излазио из душа својих јунака и јунакиња (такво је време било, психолошки су модели улазили у моду), ако се Фокнер био усудио да уђе у ток свести својих ликова, велики савремени писци признају да ништа не могу знати о унутрашњим световима својих ликова, нити су ти унутрашњи светови уопште битни. Рачуна се једино оно што јунаци ураде, или кажу. Управо због такве перспективе речи "помисли", или "рече" нису друго до поштапалица јер не носе у себи никакву садржину, не носе никакво значење, па управо због тога и могу да служе уместо знакова интерпункције. Управо је Фосе писац који је, избегавајући психологизме, технику описа спољашњих светова довео до виртуозности. И тада, у алхемијској размени сокова језика са соковима стварности, Фосеови ликови постају вишедимензионaлни расадници знакова, а на посвећеном је читаоцу (у овом случају слушаоцу) да те знакове чује, тумачи и разуме.

Роман Јуна Фосеа објавиће издавачка кућа Трећи Трг из Београда.

С норвешког превео Радош Косовић
Читала је Душица Мијатовић
Уредник Иван Миленковић