Читај ми!

Уметност интерпретације – Милка Стојановић

Емисију посвећујемо овој сопранисткињи која је преминула у Београду 1. септембра.

Милка Стојановић је рођена у Београду 1937. године. Упоредо са студијама Светске књжевности, похађала је студио певања Зденке Зикове у Београду, да би се потом усавршавала код звезде Метрополитен опере, Зинке Кунц и професора Ди Луга у студију миланске Скале. Као веома млада певачица са великим успехом је дебитовала на сцени Београдске опере 1960. године као Амелија у Вердијевој опери Бал под маскама. У прве три сезоне после дебија остварила је низ значајних улога, међу којима су Аида, Дездемона, Леонора, Сантуца, Јарославна и многе друге. Певала је главне сопранске роле у југословенским премијерама опера Набуко, Атила, као и у Белинијевој Норми, са којом је свечано отворена обновљена зграда Народног позоришта у Београду 1966. У њујоршком Метрополитену дебитовала је 1967. године као Леонора у Вердијевој опери Моћ судбине, а наредних неколико година била је стални члан ове оперске куће. На једној од најзначајнијих светских оперских позорница, наступала је у главним женским улогама у операма Аида, Моћ судбине, Ђоконда, Симон Боканегра, Боеми и Турандот.

Часопис „Opera News” из Њујорка доделио јој је награду „Golden Voice”, на основу мишљења стручне јавности и оперске публике, чиме је издвојена, уз Ренату Тебалди, Бењамина Ђилија и Марија дел Монака у један од четири најлепша гласа 20. века.

Као драмски сопран италијанског фаха, Милка Стојановић је четири године наступала и у Великој државној опери у Келну, а била је и стални гост Бечке државне опере, Опере Западног и Источног Берлина и московског Бољшој театра. За своја достигнућа, добила је Октобарску награду града Београда и две награде Народног позоришта у Београду.

Глас ове певачице поседовао је изузетну лепоту и звучну пуноћу, а био је изједначен у свим регистрима, подједнако уверљив у пијанистину али и у фортисиму. Томе је допринела чињеница да је њен глас школован по узусима белкантистичке певачке школе, али не треба занемарити ни природну музикалност, осећај за сценски израз и сугестивну појаву Милке Стојановић.

Зато у својој критици Ђорђе Кадијевић наводи „Само усавршена вокална техника могла је да изрази све могућности тако изузетног гласа какав је драмски сопран Стојановићеве. Такав глас и таква техника били су залог њеног метеорског успеха који ће је још у најранијој младости учинити звездом Београдске опере а затим одвести даље на велике светске позорнице... Глас који већ деценијама одјекује музичким просторима света биће заувек запамћен по својој јединственој, непоновљивој боји у којој су чудесно спојени блистава зрачност и тамна, драмска тензија. Боја тог гласа, продубљена снагом драмског доживљаја чини да се неке познте арије попту чувеног Вердијевог „Паће” у интерпретацији Милке Стојановић претварају у аутентичне креације које имају снагу откровења каква се не слуте у интерпретацијама других сопрана”, закључује у својој критици Ђорђе Кадијевић.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић

 

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару