Читај ми!

Уметност интерпретације – Милка Стојановић

Емисију посвећујемо овој сопранисткињи која је преминула у Београду 1. септембра.

Милка Стојановић је рођена у Београду 1937. године. Упоредо са студијама Светске књжевности, похађала је студио певања Зденке Зикове у Београду, да би се потом усавршавала код звезде Метрополитен опере, Зинке Кунц и професора Ди Луга у студију миланске Скале. Као веома млада певачица са великим успехом је дебитовала на сцени Београдске опере 1960. године као Амелија у Вердијевој опери Бал под маскама. У прве три сезоне после дебија остварила је низ значајних улога, међу којима су Аида, Дездемона, Леонора, Сантуца, Јарославна и многе друге. Певала је главне сопранске роле у југословенским премијерама опера Набуко, Атила, као и у Белинијевој Норми, са којом је свечано отворена обновљена зграда Народног позоришта у Београду 1966. У њујоршком Метрополитену дебитовала је 1967. године као Леонора у Вердијевој опери Моћ судбине, а наредних неколико година била је стални члан ове оперске куће. На једној од најзначајнијих светских оперских позорница, наступала је у главним женским улогама у операма Аида, Моћ судбине, Ђоконда, Симон Боканегра, Боеми и Турандот.

Часопис „Opera News” из Њујорка доделио јој је награду „Golden Voice”, на основу мишљења стручне јавности и оперске публике, чиме је издвојена, уз Ренату Тебалди, Бењамина Ђилија и Марија дел Монака у један од четири најлепша гласа 20. века.

Као драмски сопран италијанског фаха, Милка Стојановић је четири године наступала и у Великој државној опери у Келну, а била је и стални гост Бечке државне опере, Опере Западног и Источног Берлина и московског Бољшој театра. За своја достигнућа, добила је Октобарску награду града Београда и две награде Народног позоришта у Београду.

Глас ове певачице поседовао је изузетну лепоту и звучну пуноћу, а био је изједначен у свим регистрима, подједнако уверљив у пијанистину али и у фортисиму. Томе је допринела чињеница да је њен глас школован по узусима белкантистичке певачке школе, али не треба занемарити ни природну музикалност, осећај за сценски израз и сугестивну појаву Милке Стојановић.

Зато у својој критици Ђорђе Кадијевић наводи „Само усавршена вокална техника могла је да изрази све могућности тако изузетног гласа какав је драмски сопран Стојановићеве. Такав глас и таква техника били су залог њеног метеорског успеха који ће је још у најранијој младости учинити звездом Београдске опере а затим одвести даље на велике светске позорнице... Глас који већ деценијама одјекује музичким просторима света биће заувек запамћен по својој јединственој, непоновљивој боји у којој су чудесно спојени блистава зрачност и тамна, драмска тензија. Боја тог гласа, продубљена снагом драмског доживљаја чини да се неке познте арије попту чувеног Вердијевог „Паће” у интерпретацији Милке Стојановић претварају у аутентичне креације које имају снагу откровења каква се не слуте у интерпретацијама других сопрана”, закључује у својој критици Ђорђе Кадијевић.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић

 

Коментари

Bravo
Шта је све (не)дозвољено да се једе када имате повишен холестерол
Krusevac
Преминуо новинар Драган Бабић
Omiljeni režiser
Луис Буњуел – редитељ који нам је показао да ово није најбољи од свих могућих светова
Posle toliko vremena..
Репер Диди најбогатији међу славнима, Ђоковић на 68. месту
Zdravlje
Редовно коришћење аспирина узрокује хиљаде смрти годишње