Путеви прозе

Зоран Живковић: Парк

У емисији Путеви прозе, у среду 2. и четвртак 3. августа, можете слушати причу „Парк” коју чита аутор Зоран Живковић. Реч је о делу из нове Живковићеве књиге под насловом „Четири смрти и једно васкрсење Фјодора Михајловича”, која ће ускоро бити објављена.

„Фјодоре Михајловичу! Фјодоре Михајловичу!

Мушки глас разлегао се за мном само што сам дошао до канделабра. Била је то тек мрва светла усред густог олујног мрака свуда око мене.

Преподне није наговештавало овакву непогоду. Било је хладно, али сунчано, са само неколико облачака на ведром јесењем небу. Онда су у рано поподне почели да се навлаче тешки облаци. До сутона се већ размахало невреме: падали су киша и снег истовремено, а спустила се и магла. Ускоро је то била права мећава.

Ветар је завијао подижући црну воду Фонтанке изнад алки за чамце и изазивачки додирујући мршаве фењере на обали, који су заузврат пратили његово завијање тананом продорном шкрипом, што је стварало бескрајан пискав и звекетав концерт, тако добро познат сваком житељу Петрограда.

Ношени ветром, млазеви суснежице шикљали су малтене водоравно. Усред ноћне тишине, коју су нарушавали само удаљена бука кочија, завијање ветра и шкрипа фењера, чули су се потмуло пљуштање и жубор воде која се сливала са свих кровова, настрешница, олука и испуста на гранитни плочник.

Живе душе није било ни у близини ни у даљини, а чинило се да је није ни могло бити. Ни мени не би пало ни на крај памети да промолим нос напоље да није било баш неодложно да посетим неког у Шестилавочној улици. Сутра га већ можда више не бих затекао живог. Стајао сам неко време пред улазом у своју зграду у слабашној нади да би могао наићи фијакер, па, немајући друге, пошао пешице...”(З. Живковић)

Уредница Оливера Нушић.