Путеви прозе

Зоран Живковић: Вагон-ресторан

У емисији Путеви прозе, у понедељак 31. јула и уторак 1. августа, можете слушати причу „Вагон-ресторан” коју чита аутор Зоран Живковић. Реч је о делу из нове Живковићеве књиге под насловом „Четири смрти и једно васкрсење Фјодора Михајловича”, која ће ускоро бити објављена.

„Инспектор је прочистио грло, али није се одмах огласио.

Полако је прешао погледом по лицима осморо путника у вагон-ресторану. Свако је седео за засебним столом, четворо с леве, четворо с десне стране. Постојао је и пети пар столова, уз улаз у вагон. За левим је био инспектор, док за десним, са друге стране пролаза, више није било никога.

Најближа инспектору, с исте стране вагона, била је девојчица којој је могло бити тринаест или четрнаест година. Имала је светлоплаву косу и исте такве обрве и трепавице, док јој је лице било осуто пегама. Деловала је детињасто и спокојно, као да предстоји нешто забавно.

Иза ње седео је млађи мушкарац сасвим неупадљивог изгледа и начина одевања. Могли сте с њим дуго провести на неком месту, а да га се затим сетите колико и неког комада намештаја. Но, зато је он помно пратио живим очима збивања око себе, као да се спрема да касније пише о њима.

Трећа од инспектора била је девојка од око двадесет две године, благо румена у широком лицу, с мало истуреном, пунијом доњом усном. Имала је бујну тамнориђу косу, црне густе обрве и сивоплаве очи дугачких трепавица. Њена лепота није била нападна, али и те како је везивала мушке погледе.

Последњи у левом низу био је мушкарац не изразито леп, али правилних црта и мужеван, негде на средини двадесетих година. Имао је продуховљену физиономију особе која је несумњиво паметна, чак мудра, али и чију душу као да море тескобе с којима не зна како да се носи...” (З. Живковић)

Уредница Оливера Нушић.