Музеј звука – Рукопис Карла Г

Наиме, 2002. године, на бувљој пијаци недалеко од Беча, купљен је рукопис чији је значај убрзо препознао Роман Хлада, пишући дипломски рад о композицијама које су се нашле у овој збирци. Рукопис је тада скениран, а слике докумената постављене на интернет, док је сама збирка 2007, само пет година након открића, поново постала недоступна јавности, када ју је на аукцији Сотбија купио анонимни колекционар. Истраживање ове вредне збирке, тако је омогућено само захваљујући скеновима који су направљени пре његове продаје и који откривају на десетине литургијских композиција за један или два орнаментисана гласа и оргуљску пратњу. На основу стилских карактеристика композиција, као и аутора који се помињу у збирци, може се закључити да је настала у централној Италији, између 1600. и 1620. године. Овај временски оквир, као и име власника рукописа, написано пером, у којем се разазнају слова Di Carlo G односно Од Карла Г, сугерисао би да је најочигледнији избор био Карло Ђезуалдо да Веноза, богати аристократа и један од најавангарднијих композитора тог доба. Међутим, највероватније он није био наручилац ове збирке, а идентитет правог власника, остаће по свој прилици непознат.

Али, оно што овај рукопис чини посебно занимљивим, јесте прецизност нотације, која одудара од праксе тог доба. Наиме, око 1600. године, композиције су биле записиване у поједностављеној форми. У рукописима или штампаним партитурама, бележена је основна мелодија, док су украсе, током извођења додавали сами интерпретатори. Исто је важило и за инструменталне деонице, у овом случају оргуље, где је само бас линија записивана, док се од компетентног свирача очекивало да осмисли одговарајуће горње гласове. У Рукопису Карла Г, међутим, свака нота, сваки, и најмањи орнамент је записан, што истраживачима даје јединствен увид у извођачку праксу тог доба. Највећи број композиција написао је сам „Карло Г.” – његово име, делимично видљиво је написано на првој страни, док се на другим местима појављују само иницијали. Поред његових радова, ту су и композиције Ђулија Качинија, Луке Маренција, Паола Кваљатија, Ђиролама Ђакобија и Бартоломеа Барбарина, од који су све, изузев једног Маренцијевог комада „унике”, односно не могу се пронаћи ни у једном другом извору. Као што смо поменули, у овом рукопису налазе се композиције за један или два гласа и оргуљски пратњу, али постоји и пар изузетака. Наиме, неке композиције су записане у две варијанте, са оргуљском или са пратњом на китаронеу, која је записана помоћу табулатура. У рукопису се на неколико места помиње и виолина, највероватније као алтернација за други високи глас, јер су диминуције које су записане, више и брже него оне нотиране за људски глас.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић