Годишњице великих филозофа – Мирослав Ивановић о Карлу Поперу

Карл Попер (1902–1994) је своју каријеру започео у Бечу у време када је логички позитивизам био један од најутицајнијих прaваца у филозoфији. Радећи унутар овог идејног оквира, он је убрзо уочио да у њему постоје извесне грешке. Сходно томе, он је критици подвргао индуктивизам, који је тада био основа научне методологије, и супротставио му је дедуктивистичко закључивање. Такође је оспорио принцип проверљивости или верификације, а уместо тога је предлагао начело оповргавања. Веровао је да се природни закони не могу коначно потврдити, али да могу бити оповргнути и замењени другим, као што се више пута дешавало у историји науке. Својим алтернативним приступом, познатим као критички рационализам, овај британски филозоф аустријско-јеврејског порекла коначно је потиснуо логички позитивизам са научне сцене, сматра Мирослав Ивановић.

У настaвку излагања биће речи о политичкој филозoфији Карла Попера, која је изражена, пре свега, у двотомној књизи Отворено друштво и његови непријатељи. Критикујући Платона, Хегела и Маркса, Попер је желео да укаже на идејне корене сваког тоталитаризма и да покаже зашто је демократско друштвено уређење најбоље. И у својој другој књизи Беда историцизма (1957) он подвргава критици сваки историцизам, нарочито Марксов; док се у трећој и последњој етапи свог интелектуалног стваралаштва окреће такозваној „еволуционој епистемологији", а своје погледе развија у књигама Објективно знање и Претпоставке и побијања.

Снимак је забележен 24. децембра 2022. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду.

Уредница циклуса Тања Мијовић.