Милица Алексић и Драгана Јовановић: Нова читања Светлане Велмар-Јанковић

Милица Алексић разматра време и простор у роману Нигдина Светлане Велмар-Јанковић, уз коришћење наратолошког и новоисторијског метода. Простор у поменутом  роману има двојаку димензију: он се појављује као сижејни (физички простор Београда, у мањем делу и остатка Србије, Вуковара и Америке) или као ментални простор (нигдина као не-простор, обликован интроспекцијом јунака). Кретања јунака не одвијају се само на спацијалном, већ и на темпоралном нивоу - из садашњег тренутка, јунаци се ретроспекцијом измештају у период детињства и Други светски рат, па је кретање јунака таквом временском осом од велике важности за њихову самоспознају и одговоре на бројна унутрашња питања. Хронотоп се тиме показује као важна стратегија за обликовање књижевних јунака, у бахтиновском смислу, али, такође, реферисање на реалне топониме и историјске догађаје, уз датирање писама јунака, воде читаочевом утиску илузије реконструисања стварности Београда 1999. године и жанровском усложњавању текста.

*    *    *

Да је све у вези и свуда кључна је идеја романа Нигдина, у којем се наставља прича о породици Павловић, односно о животним путевима деце Милице Павловић познате из Лагума, а који чине две главне приповедне линије романа. Осим постојања очигледних корелација у односима, како породичним тако и оним друштвено-политичког карактера, Светлана Велмар-Јанковић приказује и све оне подударности које су резултат случаја, а без упоришта у рационално-логичним сферама мишљења. Тај синхроницитет, познат из психоанализе Карла Густава Јунга, на фону текста очитује се не само у животним причама појединих ликова, већ залази у сфере колективно несвесног, али и историјског времена. Како објашњава Драгана Јовановић, Синтагма „чудо синхроницитета" долази из пера Веље Павловића, психоаналитичара јунговски оријентисаног, али дејство тог механизма уочава и Марија Павловић, професорка књижевности, који су свако на свом трагу спознаје сопства кроз сећања, снове, размишљања. Циљ ауторке излагања је да покаже како је јунговски схваћен појам синхроницитета инкорпориран у дело Светлане Велмар-Јанковић, какви узроци су довели до специфичних појава и које су последице делања заблудом или примораношћу вођених јунака, али и да маркира појмове греха и зла као важних мотивацијских аспеката у роману. 

Уредници циклуса Тања Мијовић и Предраг Шарчевић.