Композитор месеца – Јан Сибелијус

Почетком 1914. године Сибелијус је отпутовао у Берлин како би проучавао музику Дебисија, Малера, Штрауса, али и дела Арнолда Шенберга, родоначелника Друге бечке школе. У дневнику са путовања назначио је како има амбивалентан став према Шенберговом експресионизму и остварењима његових следбеника, истакавши како му је „Шенбергова музика омогућила другачији поглед на компоновање, отворила велико поље за размишљање и дала нове идеје, иако ју је било тешко слушати". По повратку у Финску почео је да обликује партитуру симфонијске поеме Океаниде, опус 73 коју је поручио Карл Стокл, оснивач Музичког фестивала у Норфоку у Конектикату. Сибелијусова посета Америци јуна 1914. године представљала је једно од најзначајнијих искустава у његовом професионалном животу. Наиме, у Америци је дочекан као славна личност, његова дела су наишла на топао пријем у Њујорку и Бостону, а имао је прилику да се упозна и са важним америчким композиторима и педагозима тог доба као што су Хорејшио Паркер и Валтер Дамрош. Симфонијску поему Океаниде Сибелијус је дириговао на Фестивалу у Норфоку 4. јуна 1914, а дело је побрало изузетне оцене критичара, попут Хенрија Кребила уредника Њујорк Трибјуна, који је написао како су Океаниде, назване по нимфама из грчке митологије које су настањивале Средозмено море, једно од најлепших остварења са тематиком мора, те да је Сибелијусова музика дала драгоцен допринос даљем развоју овог фестивала. Током боравка у Америци композитор је овенчан почасним докторатом Универзитета Јејл, а у том периоду докторат му је доделио и Универзитет у Хелсинкију.

По Сибелијусовом повратку из Америке, Европу је задесио вихор Првог светског рата, а композитор, иако се налазио у Финској која у том моменту није директно била изложена рату, више није имао изворе финансирања. Ова ситуација га је приморала да компонује мања дела и објављује их у земљи. Марта 1915. године отпутовао је у Гетеборг, где је са великим успехом представио Океаниде, а додатан подстрек за рад добио је од Владе Финске, која је, у част композиторовог педесетог рођендана, поручила симфонију. Првобитна партитура ове симфоније, пете у његовом опусу, настала је 1915, а потом је 1916. и 1919. године Сибелијус дело ревидирао у верзију која се изводи и данас. Оригиналну партитуру 8. децембра 1915. године премијерно је интерпретирала Филхармонија из Хелсинкија под композиторовом управом, док је коначну верзију симфоније, у извођењу ових уметника, публика имала прилике први пут да чује на концерту одржаном 24. новембра 1919. године у Хелсинкију.

Од 1917. до 1924. године Сибелијусова дела имала су топле пријеме на концертима у Данској, Норвешкој и Енглеској. Марта 1924. у Стокхолму дириговао је своју Седму симфонију, коју музиколози убрајају у ред композиторових ремек-дела, а након концерта који је септембра исте године одржао у Копенхагену, одликован је и Витешким орденом Данске. Том приликом је и последњи пут јавно наступио.

Након изузетног пријема Седме симфоније током 1924. године, Сибелијус је направио паузу у раду, да би већ маја 1926. добио понуду да за Краљевско данско позориште компонује музику за Шекспиров сценски комад Олуја, који је премијерно изведен у Копенхагену неколико месеци касније. Поред овог остварења, 1926. године компоновао је и симфонијску поему Тапиола, опус 112. Нарушеног здравља, Сибелијус је одлучио да више неће да изводи своја дела, као ни да јавно говори о својој музици. Ово је заправо био период у којем се борио са стваралачким кризама и депресијом које су ослабиле његово самопозудање, али је наставио да пише дела мањег формата попут хорских комада, минијатура за клавир и композиција за виолину и клавир.

Сибелијусов деведесети рођендан 1955. године свечано су обележили Филаделфијски оркестар под управом Јуџина Ормандија и Краљевски филхармонијски оркестар којим је дириговао Томас Бичам, са програмом који је у целини био посвећен његовим делима.

Јан Сибелијус је преминуо 20. септембра 1957. године, а како истичу извори, управо те вечери у Хелсинкију је реализован директан радијски пренос концерта на којем је Малколм Сарџент дириговао композиторову Пету симфонију.

Уредница Ирина Максимовић Шашић