Филип Аријес: Историја менталитета

У аутобиографској књизи Историја се наставља, овенчан славом писца који спаја лепоту језичког исказа и танано осећање историјских појава (Три друштвена реда, Време катедрала, Виљем Маршал или витез најбољи на свету), Жорж Диби размишља о животу посвећеном историји. Поглавље Менталитети посвећено је духовној авантури у којој је узео видно учешће објавивши још 1961. један програмски чланак насловљен Историја менталитета. Пратећи развој самог појма, он топло дочарава атмосферу средине 20. века, слика интимне портрете Блока, Февра, Робера Мандруа и недвосмислено изражава дубинско осећање своје генерације: „ Да се пређе праг о који се проучавање друштава из прошлости увек спотакне ако се ограничи да разматра материјалне чиниоце, производњу, технику, становништво, размене. Осећали смо неодложност потребе да кренемо корак даље, на страну оних сила чије упориште није у стварима него у идеји коју о њима стварамо а које заправо императивно руководе организацијом и судбином људских група."

У есеју Менталитет(и). Једна неодређена историја, пратећи развој појма, и пружајући обиље примера, Жак ле Гоф показује у чему се историја менталитета разликује од историје идеја, минуциозно оцртава шта све историчар менталитета треба да научи из других друштвених и хуманистичких наука, пре свега социологије, социјалне психологије и етнологије. Он посебно воли њену неодређеност, али у томе открива и замке које се постављају пред историчаре: „Хоризонт историје менталитета припада свакодневици и несвесном понашању, ономе што измиче појединцима у историји јер открива безлични садржај њихове мисли. То је оно што имају као заједничко Цезар и последњи војник његових легија, Свети Луј и сељак са његових поседа, Кристофер Колумбо и поморац са његових каравела. Историја менталитета је за историју идеја оно што је материјална култура за економску историју."

У чланку Историја менталитета из 1978. године, Филип Аријес француским историчарима око Анала придружује и друге „независне и усамљене личности које су имале исту пионирску улогу", Јохана Хојзингу, Норберта Елијаса, Марија Праза и друге. Показујући како је економија као наука сачувала другачији карактер од оног развијаног у САД, и то као „колективна историја са хуманистичким амбицијама што је омогућавало да се допре до живота маса, гомиле малог света, опскурних људи", он посебно подвлачи значај демографске историје као матрице историје менталитета: „Наравно, од почетка својих истраживања, за разлику од историчара економије, мање сам се интересовао за демографију у правом смислу речи, за њене механизме или пак политичке или друштвене последице, колико за скривене психолошке ставове које је откривала ономе који је умео да чита статистике. Полазио сам од демографских података, али сам једва чекао да их се ослободим како бих прешао - можда сувише рано - на стварност коју су заклањали. О тој стварности ставова у погледу према животу, годинама, болести, смрти, људи из прошлости нису волели да говоре и најпре тога нису били ни свесни. Нумеричке серије дугог трајања откриле су тајне моделе понашања до којих се на други начин није могло доћи. Тако су се на крају анализе демографских статистика појавили менталитети."

Есеји ће бити објављени у књизи: Жорж Диби, Историја менталитета и други есеји, у издању Карпоса и преводу Вељка Станића.

Текстове чита Александар Божовић.
Уредница Оливера Нушић.