Александар Милосављевић: О 54. и 55. БИТЕФ-у

Овогодишњи Београдски интернационални театарски фестивал одржан је од 15. до 25. септембра под слоганом На ивици будућности. У контексту борбе са пандемијом, сасвим је у споредни план доспела чињеница да је прошлогодишњи БИТЕФ био сведен на скромни програм Пролога, док је актуелно спајање два фестивалска издања било знак решености да буде наглашено формално очување континуитета. Међутим, пред сам почетак фестивала, наступ су отказале две представе које је уметнички директор и селектор БИТЕФ-а, Иван Меденица, унапред маркирао као своје најјаче адуте – Плућа Данкана Макмилана у режији Жиге Дивљака и продукцији Драме Словенског народног гледалишча из Љубљане, те представу Непријатељ народа Хенрика Ибзена, коју је у берлинском театру Шаубине режирао Томас Остермајер. Како коменатрише Александра Милосављевић: „већ се на основу тога могло наслутити колико је БИТЕФ оштећен изостанком ове две представе, али се већ на отварању овогодишњег дуплог фестивала могло осетити да штета неће бити мала. Није проблем у томе што је свечано отварање пресељено из Центра Сава, безмало традиционалног простора где се одиграва церемонија отварања фестивала, у Југословенско драмско позориште, него је наговештај поменуте штете произишао из онога што је у овом београдском театру приказано после сјајног и упозоравајућег говора којим је драмска уметница Светлана Бојковић отворила БИТЕФ, а приказана је представа Трагови белгијскe плесне трупе Ултима вез у режији и кореографији Вима Вандекејбуса".

Наиме, у белешци публикованој у фестивалском каталогу написано је да се у представи трага за унутарњом причом која се одвија пре и мимо језика, те може бити испричана искључиво путем плеса и музике, да је реч о потрази за траговима природе које је тело заборавило или потиснуло. Али то није тачно, напросто јер у представи ова прича није приказана само кроз плес и музику, а аутор своју потрагу великим делом реализује илуструјући догађаје. Отуда се може претпоставити да се део белешке у каталогу где се постављају питања: „У којој мери природа још увек живи у човеку? У којој мери има животиње у човеку? Шта бива када се нађемо изложени ризику или опасности, када морамо да донесемо интуитивну одлуку да бисмо преживели?", односи управо на ове илустративне пасаже. С једне стране, они најдиректније кореспондирају с могућом „еколошком поруком" представе, те самим тим и са селекторовом намером формулисаном у слогану На ивици будућности, но с друге стране, илустративност ових фрагмената одводи представу Трагови у сферу баналног, чинећи је неком врстом еколошког прогласа с одговорајућим наравоученијем, намењеним онима којима плес није довољан преносилац директних информација, оцењује Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.