Александар Милосављевић: О 66. Стеријином позорју

Представа Витезови „Лаке мале" – суботичка синдикална оперска гала почиње тако што глумци у раскошним костимима излазе на сцену, уз најаву да ће једно од њих – „млада и веома талентована" глумица – прочитати текст протеста чланова позорошног синдиката. Наиме, ансамбл је незадовољан редитељем и директором овог театра, Андрашем Урбаном, који их на разне начине злоставља, тера их да се на позорници свлаче, да глуме сексуалне односе, да псују и вулгарно се понашају, а дa при томе не граде ликове; глумци више неће то да трпе и не пристају на редитељска иживљавања, а хтели би да напокон заиграју у нормалним позоришним продукцијама за какве су се и школовали. На позорници ће се појавити и сâм Урбан, тачније глумац који игра улогу познатог редитеља и директора „Костолањија", који ће кроз наглашену карикатуру до пароксизма сценски конкретизовати тврдње озлојеђених побуњеника, приказујући Урбана као размаженог и умишљеног деспота који бескрупулозно шиканира глумце. У својој побуни глумци доспевају и до лепог, чистог мађарског језика, до националне театарске традиције, па и до до оперете Лака мала композитора Беле Зерковића и либретисте Ласла Силађија, настале 1928. године. Како коментарише Милосављевић, Урбанов избор да за основу ове представе узме управо Лаку малу има више димензија: у првом слоју овај избор, посредством оперете као еминентно грађанског жанра, омогућава конфронтацију две естетике, једне засноване на истраживању и друге учаурене у традиционализму; у другом Лака мала призива сећање на Хортијеву посету Суботици као конкретну ситуацију која одређује шири контекст критичког сагледавања жанра и смисла оперете; на трећем нивоу, наратив оригиналне пештанске оперете, прича о спремности младе јунакиње да по сваку цену постигне успех, што разоткрива прагматизам младих. Ова представа отворила је простор за сагледавање театарског живота из специфичног угла, формирала је перспективу за критичко промишљање улоге позоришта и, посебно, театарских стваралаца у контексту друштвене функције сценских уметности, и несумњиво је једна од најбољих приказаних на овогодишњем Стеријином позорју.

* * *

По речима Алекандра Милосављевића: „Штета што представа Поетика гледања није на овогодишњем Позорју приказана пре Витезова „Лаке мале". Прво, зато што је и њу у Позоришту „Деже Костолањи" режирао Андраш Урбан, друго, јер у обе представе игра безмало исти глумачки ансамбл, и треће, зато што управо она у себи садржи све оно због чега се наводно буне глумице и глумци у предходној представи... Уз нестварно нежну а узбудљиву музику Силарда Мезеија, на празну позорницу актери покривених лица – дакле не само безлични него деиндивидуализовани – износе разне предмете: лобање, макете животиња и риба, размештају реквизиту, просипају земљу, али износе и комад сировог меса који ће на видном месту бити окачен на сталак, што је, парадоксално, једини „живи" елеменат на сцени."

Уредница емисије Тања Мијовић.