Александар Милосављевић: О 66. Стеријином позорју

Без икаквих драматуршких осавремењивања, редитељ Милан Нешковић, с пуно оправданог поверења, препушта да реплике комедије Кус петлић једноставно одзвоне у свести гледалаца представе, док онеобичени језик Александра Поповића показује да речник саткан од празних парола и утемељен на танушној вери оних који те речи изговарају и даље функционише на исти начин као и некада, те да реплике изговарају особе које су и данас збуњене историјом која их меље и уплашене на обичан људски начин. Јунаци представе варају, лажу и себе и друге, а стилизација којом их редитељ чини нашим непосредним савременицима овде је постигнута сценографијом и, нарочито, начином глумачке игре. Посебно су занимљиве специфичне међусцене, интермеца у којима актере, мимо тока радње, препознајемо као чланове бенда који изводи музичке нумере.

Како оцењује Александар Милосављевић, оваква концепција не трпи рђаву глуму, а Нешковић је на располагању имао врхунску поделу - глумице и глумце који не само што су у потпуности поверовали редитељу, него су били спремни и да сјајно реализују његове замисли. Мајсторска глума, фина стилизација заснована на прецизним, изузетно маштовитим поступцима претворила се у бескрајно духовиту игру. Шесторо глумаца су наступили као уигран тим у којем није било слабог па ни слабијег места, а награде које су на Фестивалу добили Миња Пековић и Срђан Секулић (Стеријине награде) те Милош Лазић (Стеријина награда из Фонда Даре Чаленић за младог глумца) исто тако су заслужили и Сања Моравчић, Игор Грекса и Димитрије Динић, док се улогом Миље Бушатлије посебно издвојила Миња Пековић због чега је добила и Награду за глумачку бравуру „Зоран Радмиловић".

* * *

Роману Дарка Цвијетића Шиндлеров лифт, о предратним, ратним и поратним судбинама житеља такозваног Црвеног солитера у Приједору, Кокан Младеновић се враћа након представа у којима се на директан или индиректан начин бавио причом о људима из вишенационалних заједница у којима рат буди природу звери. На сцени, пред очима гледалаца представе, од лего-коцака настаје Црвени солитер; израста на приједорској ледини из ентузијазма који је зрачио после Другог свестког рата, уређиван и сређиван љубављу станара који су на крилима вере у боље сутра били спремни да преброде све тешкоће.

На трагу Цвијетићеве прозе, аутор драматизације у представу уноси низ епизода које дефинишу односе станара, а лего-коцке од којих настаје реквизита, постају метафора дечје игре, односно невиности и наивности на којој је утемељена изградња – и солитера и међуљудских односа у згради. Управо због вешто пласираног и маштовитог поигравања сценографијом и реквизитом, због нежности с којом се сећа живота у вишенационалној Југославији, али и суровог контраста са сценама из ратних времена, Кокан Младеновић је створио узбудљиву и емоцијама богату представу која му је на 66. Стеријином позорју донела награду за драматизацију, обавештава нас Александар Милосављевић.

Уредница емисије Тања Мијовић.