Париска Опера – почеци, жанрови, теме

Опера на француском језику настаје у периоду врхунца француске класичне трагедије 17. века, оличене у дeлемима аутора попут Корнеја и Расина, који су се служили строгим кодексом драматуршких правила. Међутим, опера и њен централни жанр музичке трагедије, касније назван и лирска трагедија, није била замишљена као пука музичка адаптација позоришне форме, штавише, такви покушаји унапред су били означени као неумесни, иако је у својој структури оперска форма задржавала петочину структуру и превалентну употребу александринца у речитативима. Дистанцирање музичке трагедије од трагедије говорног театра започињало је самим избором тема: док је потоња као своје актере приказивала поред митолошких, легендарних и историјске личности, француска опера се ограничавала на свет фикције и алегоријског читања. Међу популарним изворима била је италијанска ренесансна епика везана за фантастични свет хришћанских витезова, оличена у најпопуларнијем делу овог типа Бесном Орланду Лудовика Ариоста. Ова поема, била је популарна и у италијанској опери XVII века посебно у Риму, а послужила је и као предложак за музичку трагедију Ролан либретисте Филипа Киноа и композитора Жан-Батисте Лилија. Ансамбл париске Опере, односно Краљевске музичке академије, премијерно је извео ову оперу на двору у Версају 8. јанура 1685. године, а извођење у Паризу, у Театру Пале Ројал, уследило је два месеца касније. Ово су године у којима побожност Луја Четрнаестог постаје све видљивија, те не чуди да тада настају три Лилијеве и Киноове опере које се заснивају на темама потеклим из ренесансне витешке епике. Радња опере Ролан прати неузвраћену љубав насловног јунака, односно Ариостовог Орланда, према китајској, паганској, принцези Анђелики, чији је изабраник сараценски витез Медор. Напуштеног Ролана, који се предаје делиријуму, у последњем чину опере у сну посећују древни хероји који га враћају на пут славе и преданости хришц́анској војсци.

Либрето Филипа Киноа за оперу Ролан доживео је још једну премијеру на сцени париске Опере, скоро читав век након Лилијеве праизведбе. Реч је о првој опери коју је Николо Пичини поставио у француској престоници, 1778. године, за коју је Киноов либрето адаптирао Жан Франсоа Мармонтел. Пичинијев долазак у Париз означио је почетак такозване „свађе глукиста и пичиниста", једне од најбурнијих контроверзи у развоју француске опере, током које су се париски љубитељи опере поделили у два оштро супротстављена табора. Премијера Пичинијеве опере Ролан била је прва победа табора пичиниста, а међу најоригиналнијим страницама ове партитуре су музички надахнуте интроспективне сцене главних ликова.

Еп Бесни Орландо Лудовика Ариоста послужио је као извор теме и за остварење у комичном оперском жанру, и то у случају лирске комедије Паладини Жан-Филипа Рамоа из 1760. године. Овог пута, протагонисти витешког љубавног заплета су витез-паладин Атис и Аржи, штићеница племића Анселма, који је љубоморан на Атиса и спреман и да убије своју штићеницу пре него да је преда у руке витезу. Расплет је обележен фантастичним елементима и интервенцијом виле Манто. Ову епизоду из Ариостовог епа обрадио је и Жан де Лафонтен у облику приче у стиху која је послужила као непосредни предложак Рамоове опере.

Аутор Срђан Атанасовски
Уредиле Ксенија Стевановић и Сања Куњадић