Токови поезије

Милутин Петровић (1941–2020), свакако је један од наших најоригиналнијих и најзначајнијих савремених песника, Његов опус чини 13 објављених књига поезије. Поред тога, био је уредник Књижевне речи и Књижевних новина, као и часописа Relation, Источник и Поезија. Један је од оснивача Српског књижевног друштва и Сићевачке књижевне колоније. Добитник је награда „Бранко Миљковић”, „Милан Ракић”, „Ђура Јакшић”, „Васко Попа”, „Бранко Ћопић”, „Владислав Петковић Дис” и Жичке хрисовуље. Његове песме преведене су на више страних језика и уврштене у многе антологије. 

Већ својом првом збирком, Тако она хоће, у издању Матице српске 1968. године, Петровић ствара тајанствену и херметичку реалност која ће постати његово поетички битно и стилски препознатљиво ауторско обележје, а наредним делом, Дрзновено рожздество (1969), обезбедио је статус значајног аутора у савременој српској поезији. Трећа збирка, Глава на пању, објављена 1971. године, означава почетак зрелог ауторовог периода, а поетске карактеристике ове књиге исказаће се потом и у његовим наредним делима. Иако је битно мењао песнички језик, Милутин Петровић је у свакој књизи успевао да оствари њену стилску кохерентност.

За Петровићеву поезију карактеристична је, по оцени Бојана Јовановића, „другачија перспектива, која тајну средишње силе сагледава с аспекта понирања у језик као искуствене претпоставке за стварање сложеног песничког израза. Тим силажењем у дубље слојеве културног памћења активирани архетипови колективно несвесног омогућили су песнику да претпостављени подговор претвори у надговор, и да таквим духовним смером потврди своју стваралачку аутентичност у значењу самог принципа poiezisa као активности којом је створио оно што до тада није постојало”.

Есеј Бојана Јовановића чита Душица Мијатовић, а стихове аутор. Архивски звучни записи део су серијала „Трајни снимак – ауторов избор из дела”, који је годинама на Трећем програму уређивала Радмила Глигић.

Уредник циклуса: Предраг Шарчевић