Светске музичке позорнице

Синфонија за осам гласова и оркестар Лучана Берија је загонетна, експериментална и, према речима критичара, револуционарна композиција која представља једну од важних прекретница музике XX века. Писана је по поруџбини Њујоршке филхармоније за прославу 125. годишњице оснивања овог оркестра, а премијерно изведена 1968. године када је оркестром и ансамблом The Swingle Singers дириговао композитор. Међутим, неколико месеци након премијере, Берио је одлучио да у постојећу, четвороставачну партитуру дода још један став. Дело је у петоставачној верзији публика први пут чула 1969. године на Фестивалу у Донауешингену, као и на Промсу у Лондону 22. јула исте године када су, под диригентском палицом композитора, наступили Симфонијски оркестар Би-Би-Сија и ансамбл The Swingle Singers. Након тога, 8. октобра 1970. године, ова верзија дела представљена је и у Њујорку. Том приликом Њујоршком филхармонијом дириговао је Ленард Бернстајн, коме је композитор и посветио ово остварење.

Лучано Берио у Синфонији за осам гласова и клавир вешто комбинује веома различите музичке идеје и аспекте стварајући музику „као у калеидоскопу". Наиме, ово иновативно, пост-серијално дело истовремено показује своје аналитичке и чулне/сензуалне аспекте: у њему композитор кроз употребу цитата представља готово 250 година музичке историје - од фрагмената музике Баха, Бетовена, Брамса, Дебисија, Шенберга, Равела, Стравинског, Берга, Хиндемита до остварења Булеза и Глобокара. Интересантно је да Берио цитате не користи на колажни начин, већ су они учитани у сам музички ток са циљем да се у свести слушалаца створи утисак музике прошлих времена.

Кроз осам вокалних деоница Берио на до тада потпуно иновативан начин користи гласове. Наиме, вокални солисти поред певања користе и говор, шапат, на моменте вичу и жаморе. Поред тога, за стварање јединственог звучног искуства, композитор је користио одломке из првог дела четворотомне студије Митологике, назване Пресно и печено, француског антрополога Клода Леви-Строса, једне од кључних фигура у развоју структурализма и структуралне антропологије, потом фрагменте из романа Неименљиво ирског књижевника Семјуела Бекета, као и сегменте говора једног од највећих бораца за људска права - Мартина Лутера Кинга. Међутим, како је и сам Берио једном приликом назначио, поруке текстова нису од примарне важности, већ је, према његовим речима „различити степен уочљивости текста део музичке структуре". Још један важан елемент овог остварења је и референца на Скерцо из Друге симфоније Густава Малера који се кроз кратке фрагменте појављује у оркестарским партовима, а који је, како је истакао Берио, упоредив са реком која „пролази кроз предео који се непрестано мења, понекад урања у земљу и израња на другом, сасвим новом месту".

Рад на пратитури Концерта за оркестар, једног од важних дела музике XX века, Бела Барток је започео у својој последњој стваралачкој фази, августа 1943. године, док је боравио на језеру Саранак у околини Њујорка и завршио га за само осам недеља. Дело је писано по поруџбини његовог пријатеља диригента Сергеја Кусевицког, који га је премијерно извео са Бостонским симфонијским оркестром 1. децембра 1944. године. Према композиторовим речима, у наслову овог остварења које наликује симфонијским оркестарским делима, сажета је Бартокова основна намера: да третира сваки инструмент у оркестру у концертантном или солистичком маниру.

Бартоково интересовање за народну музику није се односило само на богат етномузиколошки рад који подразумева проучавање и документовање теренског материјала, као ни на композиторски кроз цитирање или парафразирање народних ритмова и мелодија, већ на разумевање друштвене снаге коју народна музика поседује: на који начин она повезује људе кроз песме које прате важне моменте у животу појединца и заједнице или ламентације, кроз рад или разоноду. Управо Концерт за оркестар доноси такву слику: музику у којој се оркестарски извођачи повезују у заједницу и стварају је, музицирајући заједно, један са другим или један наспрам другог. На тај начин они обликују музику за још већу групацију - заједницу слушалаца.

Диригент Мајкл Тилсон Томас је, у интервјуу пред концерт који је одржао са Лондонским симфонијским оркестром 30. маја 2019. године у Барбикан холу, изнео своје виђење овог Бартоковог остварења: „Постојале су две, вероватно контрадикторне представе о Концерту за оркестар. Наиме, за Кусевицког (који је дело премијерно извео!) сигурно је било потребно да има сјајан комад за представљање приликом обележавања годишњице Бостонског симфонијског оркестра. Такође, то је била и прилика за Кусевицког да публици прикаже свој диригентски гениј. Са друге стране, Барток је у току компоновања овог дела вероватно већ предосетио крај свог живота. Био је свестан да се никада неће поново повезати са извором своје инспирације, који је био везан за Мађарску и свим искуствима која је проживео у отаџбини. Дакле, комад обилује великом тугом која води снажном врхунцу дела", речи су диригента Мајкла Тилсона Томаса.

Уредница Ирина Максимовић Шашић