Светске музичке позорнице

Са почетком буђења националне свести у деветнаестом веку композитори бројних европских земаља тежили су да кроз музику успоставе препознатљиве уметничке гласове својих народа, а како је у Финској пре 1800. године мало тога било записано, примарни начин очувања њихове традиционалне културе односио се на пренос усменим путем, „са колена на колено”. Године 1835. Елиас Ленорт објавио је фински национални еп Калевала, са поднасловом Старе песме из Карелије о давним временима финског народа, а прославом овог епа данас се сваког 28. фебруара обележава Дан финске културе. Неколико деценија касније, младом Јану Сибелијусу, тада студенту у Бечу, који ће постати један од најзначајнијих представника музике скандинавских народа, ово остварење, једно од најзначајнијих у финској литератури, послужиће да компонује своје прво велико дело и назове га Кулерво. Рад на партитури Сибелијус је започео 1800. године, а првобитно је имао идеју да напише композицију троставачне или четвороставачне структуре. Међутим, инспирисан трагичном судбином Кулерва, једним од јунака Калевале, дело је две године касније окончао као вокалну симфонију за сопран, баритон, мушки хор и оркестар. Кроз пет ставова Сибелијус је својим позноромантичарским музичким језиком евоцирао дух финског фолклора и оркестрацијом заснованом на претежно тамним бојама описао различите периоде из живота јунака, насловивши их: Увод, Кулервова младост, Кулерво и његова сестра, Кулерво одлази у рат и Кулервова смрт. Стихове и дијалоге изводе солисти и мушки хор у трећем и петом ставу, док су остали ставови инструментални.

Дело је премијерно изведено 28. априла 1892. године у Хелсинкију, када је солистима, хором и оркестром дириговао композитор, а оно је за његовог живота, како указују извори, изведено само још четири пута. Непосредно пред смрт 1957. године Сибелијус је у партитуру унео извесне измене, међу којима је највећа ревизија оркестрације Кулервове тужбалице из трећег става.

Уредница Ирина Максимовић Шашић