Студије и огледи (2)

Катрин Малабу: Карантин унутар карантина – Русо, Робинзон Крусо и „Ја”

Евоцирајући Русоов опис његовог тронедељног боравка у карантину током епидемије куге, у Ђенови 1743. године, ауторка промишља властиту ситуацију готово потпуне изолације у Ирвајну, у Калифорнији, где тренутно живи и предаје.

Наиме, уместо да остане у карантину на лађи којом је путовао у Италију, заједно са осталим сапутницима у невољи, Русо се определио да време изолације проведе сам, у пустом и недовршеном градском лазарету. Према мишљењу Катрин Малабу, ова епизода могла би се протумачити усредсређујући се искључиво на идеју избора: шта је боље у време изолације, бити стављен у карантин с другим људима или бити у карантину сам? Али, постоји још нешто, можда много дубље Русоовом опису, а то је чињеница да је карантин подношљив једино уколико се од њега изолујемо, тј. уколико се осамимо у њему и од њега истовремено. Лазарет, пише Малабу, представља тај двоструки карантин који изражава Русоову потребу да се осами од заједничког осамљивања, да у изолацији створи властито „острво”. Јер, бити заточен заједно са другим људима свакако буди осећај отуђености, али отуђеност није самоћа; самоћа је, заправо, оно што заточење чини подношљивим. „Приметила сам”, каже ауторка, „да је оно што моје осамљивање чини крајње узнемирујућим управо неспособност да се повучем у себе. Да пронађем то мајушно острво на којем бих могла да будем оно што јесам.”

Овај есеј Катрин Малабу, преузет са портала часописа Critical Inquiry, објавиће ускоро Факултет за медије и комуникације из Београда.

Превод с енглеског:Сузана Бојовић
Спикерска интерпретација текста: Душица Мијатовић
Уредник: Предраг Шарчевић