Хроника Трећег програма

Од 30. марта до 22. априла одржан је 18. Будимпештански пролећни фестивал, једна од водећих музичких манифестација у овом делу Европе. За средину која из свог културно-историјског залеђа црпи довољно аргумената за интензивније гравитирање ка клавирској музици, фестивал је представљао период само донекле згуснутијег календара пијанистичких дешавања у поређењу са остатком музичке сезоне, коју су раније ове године обележили уметници попоут Мицуко Учиде и Григорија Соколова. Серију клавирских концерата на фестивалу отворио је наступ једног од најтраженијих пијаниста млађе генерације, Данила Трифонова, а наставили су Габор Фаркаш, Јефим Бронфман уз Бечку филхармонију, Катја Буниатишвили, Јуџа Ванг, Рудолф Бухбиндер и, као посебно најављени гост фестивала, Марта Аргерич са гудачким оркестром „Кремерата Балтика".

Појава Марте Аргерич, 12. априла на сцени Националне дворане „Бела Барток", по речима Стефана Цветковића, попут какве добро познате слике у златном раму своје харизме, изазива дивљење одавно покренуто феноменом енергичне и страствене музикалности, али и препознатљиве еруптивне технике која је, чуло се то и на овом концерту, не напушта ни у позним годинама живота. Легендарна пијанисткиња се овом приликом представила као солиста у једном од најпопуларнијих остварења романтичарске литературе - Концерту за клавир и оркестар, број 1 у Ес-дуру Франца Листа, остављајући утисак буђења поверења у дејство уметности и провоцираjући бројна питања на која, као и сваки пут после сличних музичких доживљаја, на жалост или срећом, осим емоционалних, нема других одговора.

* * *

Наслов велике књиге сведочанстава Робера Антелма Људска врста (објављене у Сарајеву 2006. године, у преводу с француског Весне и Фахрудина Крехо) делује неинвентивно, чак и контрадикторно када имамо у виду о чему се у књизи заправо говори. Како у тексту „Мислити немисливо" пише Иван Миленковић: „није довољно рећи да су услови у нацистичким логорима били нељудски. Ти услови нису били ни животињски. Ни биљни. Али они нису били незамисливи зато што су део мрачне људске маштовитости. Знамо шта се у логорима догађало и можемо, колико год било тешко, замислити сваку од чудовишних сцена ужаса које остављају сведочанства преживелих. У игри је, међутим, нешто још чудовишније. Ти услови су били немисливи. Нацисти су урадили све што је било у њиховој моћи - а потрудили су се - да створе немисливе светове. Систематски су настојали да код заточеника логора потру заједничку супстанцију, оно људско, да их изведу из света људи и уведу у светове који не припадају никоме, па ни њима, господарима тих светова, нацистима... Насупрот мишљењу које се заснива на формалној логици, а тиме и на здравом разуму, дакле насупрот мишљењу које се креће у ономе или/или - или једно или друго, трећег нема, или си здрав или си болестан, или си жив или си мртав, или је нешто неуништиво или је уништиво - постоји оно мишљење које управо почиње од места на којем формална логика стаје: мишљење парадокса. Парадокс је место немишљења јер означава место где две супротстављене могућности бивствују иостовремено. Зато је парадокс немислив. Немогуће се не може мислити. И управо због тога се, међутим, мора мислити".

Уредница емисије Тања Мијовић.