понедељак, 28. авг 2017, 20:15
Хроника Трећег програма
Можете пратити осврт Милана Завише на филмове Калина Петера Нецера „Ана, љубави моја“ и Јана Матушинског „Последња породица“, који су приказани на Фестивалу европског филма на Палићу.
Остварење румунског редитеља Калина Петера Нецера Ана, љубави моја описује генезу и пропаст једне љубавне приче, која почиње једноставно: двоје младих се упознају и заљубљују, студирају заједно, имају одређену прошлост за собом, девојка пати од анксиозности, младић настоји да јој помогне и у свему томе заборавља себе. Дубоко уроњен у реалистичку изведбу, кроз дијалог као основно средство, Нецер је филм замислио и врло успешно реализовао као „ванинституционалну психоаналитичку игру са Адријаном Титијенијем у сјајној, врло дискретној улози психоаналитичара од кога сазнајемо за све оно што се дешава у филму и који служи као хладни катализатор и подстрекач радње, али и као неко ко ће настојати да ствари прожме новим увидима и начинима гледања, а да тога ни Тома који код њега иде, ни ми који филм гледамо, не будемо у први мах свесни", пише Милан Завиша.
За разлику од такмичарског програма где је приказан филм Ана, љубави моја, у програму „Парелеле и судари" приказана је сторија о једној породици, али са другим тачкама нагласка и потпуно другачијег изведбеног проседеа. Реч је о дебитантском остварењу пољског аутора Јана Матушинског Последња породица, снимљеном прошле године, које доноси индиректну биографску причу о сликару, фотографу и вајару Жђиславу Бексинском, његовој жени Зофији и сину Томашу, док би се четвртим, врло важним актером могао сматрати њихов стан у којем се радња углавном и одвија.
Главна фигура филма је син Жђислава Бескинског, Томаш, трагичан лик око кога се радња све више центрира - поступци других ликова објашњавају се његовим, а они иду од константних благих или мање благих неуроза, преко самоскривљене опседнутости сопственом непојавношћу, па све до врло отворених самоубилачких тенденција. Изванредној реконструкцији породичних турбуленција доприноси и мајсторски вођена камера која је увек ту код ликова, али ипак довољно далеко да се осети блага дистанца у односу на њих, како би им се дао одређени простор за испољавање сопствених личности, а да то не буде урађено науштрб нарушавања одређених интимности.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари