Игор Цвејић: Кант о интенционалности осећаја

Још када је први пут изложио своје објашњење осећаја, Кант је био критикован да осећаје лишава њиховог интенционалног карактера. Кључни аргумент критичара ослањао се на Кантову тврдњу да су осећаји напросто субјективна стања и да нам не говоре ништа о објекту. Иако је данас Пол Гајер један од водећих заступника ове тезе, Игор Цвејић ће у овом излагању настојати да одбрани становиште да Канта треба сматрати заговорником sui generis интенционалнсти осећаја.

Две главне савремене интерпретације Кантовог схватања осећаја задовољства и незадовољства почивају на претпоставци да Кант објашњава осећај или као неразуман осет, последицу неке представе (Гајер), или као „предстaву о", представу другог реда (Рејчел Закер). На основу Кантових текстова и главних књига, Игор Цвејић заступа став да осећај у Кантовим радовима треба разумети као испољавање каузалне силе неке представе усмерене ка томе да се њено стање предстaвљања одржи или одбаци. Према томе, осећај се може објаснити као комплексно феноменолошко стање које се састоји од две компоненте: когнитивне - представе (осета, опажаја или појма) која сама није осећај; и каузалне - испољавања њене каузалне силе. Оваква интерпретација пружа бар две предности у погледу на проблем интенционалности осећаја: прва је да се може говорити о много интимнијој вези осећаја и релевантних когнитивних стања; и друга, да упркос томе што осећаји у строгом смислу речи немају карактер да су о нечему, можемо да говоримо о специфичној, sui generis, усмерености осећаја. Цвејић такође сматра да овакво читање Канта може да допринесе савременим дебатама о афективној интенционалности sui generis, коју заговарају аутори као што су Јан Слаби, Бенет Хелм, Питер Голди и други.

Уредница емисије Тања Мијовић.