Хроника Трећег програма

У издању Позоришног музеја Војводине из Новог Сада објављена је хрестоматија Теорија драмских жанрова, приређивача Светислава Јованова, у којој су сабрани текстови о жанровским обрасцима и њихим конститутивним елементима, настајали у модерно доба европске драме, односно у 20. веку. Како запажа Радомир Путник, приређивач хрестоматије Светислав Јованов се водио начелом да избор буде заснован на поетичком приступу, а не на филозофском, социолошком или психоаналитичком приступу. Тако прво поглавље Основни драмски жанрови садржи огледе који посебно разматрају трагедију, комедију, трагикомедију и драму као базичне жанрове: о трагедији пишу Глен Мост, Џон Џонс, Клифорд Лич, Валтер Бењамин и Тери Иглтон; о комедији исцрпно говори Нортроп Фрај; питања трагикомедије разлажу Карел Гутке и Џон Луис Стајан; драму, односно савремену драму из грађанског живота, анализирају Штефани Целман, Брајан Џонстон и Артур Милер. Следи поглавље Историјске варијације у којем десетак аутора анализира класична дела европске драме, од античке трагедије, преко Шекспира до Расина, Молијера и Шилера. У поглављу Од жанра ка врсти испитују се одлике мелодраме, гротеске и фарсе, док се у поглављу Жанровски хибриди описују својства политичке драме и мјузикла. У последњем поглављу Распад или обнова жанра аутори посматрају статус жанрова у постмодерном и постдрамском позоришту.

* * *

Загребачка издавачка кућа Лејкам Интернационал објавила је двотомну студију Увод у сувремену театрологију једног од водећих хрватских театролога, Бориса Сенкера. Овај аутор лапидарно али веома прецизно пружа дефиниције важних појмова из области позоришне уметности, илуструјући, када год је то могуће, тезе доказима из савремене театарске праксе. У првој књизи се налазе поглавља посвећена семиологији позоришта где подједнаку пажњу ваља пружити како семиологији драмског текста тако и семиологији представе, затим се разматра допринос структуралне семантике, те важност психологије позоришта (односно појединачних истраживања психологије драмског лика, психологије глуме, психологије публике), као и социологије позоришта (односно поддисциплина као што су социологија драмског текста, социологија публике и социологија глуме). Други том студије Бориса Сенкера методолошки је написан као расправа о основним темама које доминирају у теоријској позоришној мисли на крају 20. и почетку 21. века. По оцени Радимира Путника, иако је Увод у сувремену театрологију настао из Сенкерове жеље и оправдане потребе да се студентима књижевности, позоришних дисциплина, језика и естетике, пружи квалитетан уџбеник који би садржао све неопходне референце о позоришној и њој сродним уметностима савременог доба, резултат је далеко превазишао овај прагматички мотив.

Уредница емисије Тања Мијовић.