четвртак, 06. окт 2016, 22:40
Хроника Трећег програма
Емитоваћемо текст Александра Милосављевића написан поводом 50. БИТЕФ-a, с посебним освртом на представу "6 & 7", чији је кореограф Тао Је из Пекинга, а којом је отворен овогодишњи Фестивал.
Јубиларни 50. БИТЕФ одржан је од 24. септембра до 2. октобра у Београду и Новом Саду. Наслов фестивала је био „На леђима махнитог бика” што је, по речима Александра Милосављевића, била јасна алузија на данашњу Европу, растрзану кризама – економском, политичком, идеолошком и избегличком, но понајвише унутрашњим противречностима, које потврђују њену махнитост, али доводе у питање смисао метафоре о снажном, моћном бику.
Иван Меденица, нови уметнички директор, и Ања Суша, која се ове године опрашта од БИТЕФ-а чији је коселектор или селектор годинама била, одлучили су да 50. Фестивал не буде обележен пригодним наступима и присуством још пригоднијих гостију. Фестивалски репертоар чиниле су представе аутора и театара који сада први пут долазе на БИТЕФ. У том смислу изузетак је био једино Андраш Урбан и његова режија Стеријиних Родољубаца у београдском Народном позоришту, будући да је селекторски тандем сматрао да је то исувише битефовски значајна представа да би је БИТЕФ смео пропустити. Заправо, темељ њиховог избора, с једне стране, чини критеријум новума који позвани пројекти понајпре задовољавају у властитим срединама, те с друге стране, жеља селектора да Европи прикажу представе из држава које су из различитих разлога до сада биле маргинализоване са становишта евроцентристичког погледа на свет.
У наставку емисије биће речи о отварању фестивала, на којем је говор одржао Роберт Вилсон, а после чега је уследио наступ кинеске плесне команије Тао из Пекинга. Ови плесачи, који су се већ прославили својим наступима у Лондону, Берлину, Паризу и другим европским метрополама, извели су представу под називом 6 & 7, чији је кореограф Тао Је. Представа се састоји из два контрастирана дела, што „неминовно буди асоцијације на дуализам, али и компатибилност јина и јанга, а одсуство инструменталне музике сугерише могуће тумачење по којем је судбина човека – у свим модалитетима његове егзистенције и без обзира не све могуће варијетете – увек прецизно унапред одређена, те да ће она бити реализована на основу матрице која беспрекорно функционише и када се спољашње околности измене, па и пошто потпуно утихну првобитни импулси који, попут музике, занеме”, пише Милосављевић.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари